SUMNJA

Sumnja.

  " Skepticizam nije neoboriv, nego očigledno besmislen ako hoće da sumnja ο onome ο čemu se ne može pitati. Sumnja može postojati samo tamo gdje postoji pitanje; pitanje samo tamo gdje postoji odgovor; a ovaj samo tamo gdje se nešto može reći." 

Ludvig Vitgenštajn

    Mi smo čitavog života prekriveni velom sumnji. U sve, u svakoga. Da li iskreno možete reći da ovoga trenutka ne sumnjate ama baš ni u šta? Da ste potpuno sigurni prvo u sebe, u svoje prijatelje, u svog partnera, u svoju rodbinu, u svoj posao, postupke…? Da ste mirni, i spokojni? Ako je vaš odgovor potvrdan, svaka čast, dostigli ste nivo svesti koji malo ko može dostići, a ljudi koji žele raditi na sebi teže njemu. Postoji neka potreba u čoveku da otera svaku sumnju iz svojih misli. Kao što se, tako niotkuda, neočekivano, sumnja u svakome i javi, i preplavi dane i dane. I mi tako sumnjamo, mislimo, ćutimo… A potrebno je samo pitati i kakav god odgovor bio, sumnja će prestati. Da li će? Ili ćemo početi da i u odgovor sumnjamo? Ili ipak nećemo ni pitati, jer se samog odgovora bojimo?

I kako smo već toliko puta čuli, pisali o tome, govorili, svaka naša misao je deo univerzalne energije, poseduje potencijal, i svaka naša misao može postati stvarnost. Posumnjamo, ne pitamo, ćutimo, stvorimo svoju predstavu u glavi, verujemo u nju, (a pritom naša realnost nije i tuđa), i neki prirodni nagon, ako dovoljno dugo trpimo svoju konstrukciju, može nas naterati i da učinimo neko ne baš dobro delo. Možemo nekog povrediti. Kao što svojom negativnom energijom, jer sumnja koja se zasigurno rađa iz nesigurnosti, pa samim tim iz straha, ne može biti pozitivan osećaj, možemo proizvesti ostvarenje naših sumnji. Jer kao što dovoljno puta ponovljena laž postaje istina, bar do trenutka dok ne priznamo, tako i ako dovoljno mislimo na našu sumnju, i da ona nije tačna, može se obistiniti. Svojom energijom prizvaćemo neželjeni ishod, ostvarenje straha.

Kažu da se baš u ljubavi najviše sumnja, valjda iz opsesivnog stanja da ne želimo da izgubimo osobu koju volimo. Ali da li je to ljubav? Ili samo strah od samoće? Strah da ćemo biti sami kad nam je loše, kada nas nešto muči, kada dođe čas umiranja. Ljudi se boje da će umreti sami. Iako je činjenica da u tom času, mi jesmo sami, sami sa svojom molitvom, sa svojim mislima, kada se oči zauvek zatvore. Sada vas sama pomisao na ovo plaši… I zato, svakako da će se javiti skepticizam neki, ponekad, prema osobi koja je pored vas, jer želite da mu/njoj besprekorno verujete. I da, verovanje je bitno, kao i nada, ali ne postoji apsolut, bar ne kod običnih smtrnika, kada su ove stvari u pitanju. Prirodno je da se stanja i osećanja smenjuju kako idemo kroz život. Kao što je normalno ponekad i sumnjati. Ali zašto bi dozvolili da nam te misli odrede kraj nečega? Kad zapravo mogu da budu početak. Ako smo hrabri da pitamo, da kažemo šta mislimo, da pustimo da misli oteku sa rekom… Ono što je u našoj glavi, nije i u glavi onog drugog. I razgovor je jedino rešenje. Valjda zato i jesmo bića koja mogu da misle i govore. Pa i da filozofiraju… Ako je odgovor ćutanje, i to je neki odgovor. Ovo bi se sve odnosilo na sumnju prema nekome, a kada smo mi sami u pitanju, i naši postupci i odluke, kao i naš rad, šta bi tada bilo rešenje? Opet razgovor. Razgovor koji vodimo sami sa sobom. Katkad je dobro potražiti savet, pa i tuđu misao uključiti u započeto preispitivanje.

Dakle, ono što na prvi pogled deluje, i jeste, negativno stanje, svakako možemo pretočiti u pozitivno, tako što ćemo pogledati dalje od svojih nogu, i pomisliti da dobro još uvek postoji, u svakome od nas. Tako što ćemo savladati strah od odgovora. Probajte. Eto, izaberite jednu stvar u koju sumnjate. I počnite. Pitajte. Verujte u dobro. Kakav god ishod bio, znajte da je dobar po vas, tako je trebalo biti. I to je vaša šansa ne za kraj, to je šansa za početak. Početak oslobađanja vašeg duha od tereta negativnih misli. Početak života koji možete živeti punim plućima.

Kako je lep osećaj kada znate da možete stvoriti novi početak, zar ne?