Hrapave ruke, osušene, rožnati sloj koji zadebljava, istresaju pepeo
cigarete. Dok trojka šeta glavnom ulicom grada. Koristoljublje je svuda okolo.
Probudi se, starče! Nikoga nije briga što guraš pedeset i neku, živiš od
invalidske penzije u malom potkrovlju solitera, što žvaćeš hleb od prekjuče da
ne bi osećao preveliki bol u želucu. Kada nemaš više dovoljno novca da bi
pozajmio do desetog u mesecu, ili još jedan krevet u sobi da još neko prespava
jer ne želi da ide kući, kad ne sakupljaš nepoznate ljude na gajbu piva, pa još
su ti zbog neplaćenih računa ugasili internet – nemaš više šta da daš, nisi
zanimljiv, poželjan. Davao si sebi nadu da makar imaš svoju dobrotu i ljubav
koju ćeš bezrezervno pružati? Izgleda da ni to ne privlači ljudski rod. Ili
ipak može da se desi da je nekome i potrebna tvoja pažnja i ljubav, ali na nekoliko
meseci, jer posle toga postaješ teret sa svojim izlivima emocija, matori. Možda
ti je ostala ta cigareta u ruci, kao jedini prijatelj misliš. „Mada me i ona
svojim prijateljstvom ubija.“ Pogled ti se spušta dole i sa petnaestog sprata
vidiš televizijsku ekipu koja se postavlja. Hrapava ruka dodiruje beton. I
pitanje koje se postavlja iznova i iznova. „Kakav si to život živeo, starče?“
