Čitavog dana je insistirala da tražimo kamen oblika srca na plaži. Nismo ga našli. Sada je spavala na beloj posteljini hotelske sobe, izmorena hodanjem, nadanjem, ushićenjem kada je mislila da je ugledala kako je voda upravo izbacila ono što ona traži. Spavala je mirno, pomerajući usne ponekad samo kao da hoće da mi stavi do znanja da zna da je gledam. Sedeo sam pored nje na krevetu, gledao njeno andjeosko lice, kosu razbacanu na jastuku. Želeo sam da joj dodirnem kožu, mekanu i preplanulu. Nisam smeo. I onda sam još jednom uhvatio sebe kako razmišljam kao pacer. Sebični, uplašeni, nezreli! Nemam hrabrosti da bilo šta kažem ili uradim. Eto! Ustao sam sa kreveta i otišao da se tuširam. Palo mi je na pamet da posle toga popijem neki hladan sok. A kad se probudi, ićićemo opet da tražimo kamen, toga se bar ne bojim. Sve dok me ne bude pogledala onako sanjivo i nežno, najdivnijim očima koje sam ikada video... E onda... Ili ću se razbiti na milion delića pa ću se potom danima sakupljati, ili ću joj reći da je volim od prvog trena kad sam je video i da želim da zauvek tražimo kamenciće na bilo kojim mestima na planeti.
