Moja duša je Mesec. Ne tako davno, to sam
otkrila. I nakon tog otkrića bilo mi je sasvim logično kako mogu toliko jako,
intenzivno i burno da osećam. Ranije sam se gušila u emocijama, nisam znala šta
ću sa njima. Imala sam utisak ponekad da su mi sve čakre zapečaćene od onog što
sam primala od spolja i onog što se kao odgovor javljalo iznutra. Bilo je
potrebno mnogo vremena da se preispitam, da razumem, da počnem da verujem. I
kada su mi govorili da nisam sa ovoga sveta ili da sam luda, nefokusirana, nesređena,
bila sam mirna. Jer sam htela da istrajem u misiji da kompletno razumem sebe.
Da tačno znam zašto plačem kada plačem, zašto ćutim kada se od mene očekuje da
govorim, ili pak govorim kada se od mene očekuje da ni ne pomislim bilo šta
reći. A da u isto vreme znam ko sam-neko ko voli da voli, da se smeje, igra,
peva. Gleda mesečinu. Sluša laganu muziku većinu vremena. Čita raznovrsnu
literaturu, iako pored toga čitam ono za šta treba da budem plaćena. Neko ko
voli novac i svestan je koliko je potreban, ali i neko ko nije spreman da se
trajno veže za drugo ljudsko biće samo da bi bio materijalno obezbeđen. Biće
koje želim pored sebe je ono biće koje ume da oseća, da se preda, da uživa, da
razume moje misli i dozvoli mi da ja razumem njegove...
Hleba i igara, govoriše! Ljubavi i vina,
dodajem! I muzike! I plesa!
Da se vratim na emocije. Sada kada sam ih
svesna, kada čak znam i somatizaciju svake, sve se lakše nosim sa tim
empatičnim blagoslovom. Ali doći do toga nije bilo lako. Nimalo. Prvo se desila
izuzetno traumatična situacija, potom je usledilo još nekoliko njih, pa fizički
krah, a onda, ono što mi je nakon svega izuzetno teško palo, potpuna izolacija.
Niko ne dolazi, niko ne zove, retko me se ljudi sete. Osećaj kada se pitaš da
li si uopšte postojao i imao ljude oko sebe ili si oduvek bio ovako sam. U toj
samoći počinješ da razaznaješ svoje emocije, a onda i emocije drugih. I kroz
neko vreme, kada si već u glavi izanalizirao sve ljude koje poznaješ, onda ti
je izuzetno lako da kada nekog prvi put vidiš, osetiš kakav je. Samo ostaje
pitanje da li ćeš taj osećaj priznati sebi ili se opet samozavaravati. Na moju
sreću, kod mene je samozavaravanju došao kraj i potpuno mi je jasno kakav je ko
i gde se ja uklapam u celu priču o ljudima koje poznajem. Gde se uklapam a gde
zapravo želim da se uklopim.
Ko ti treba, koga voliš, kada ti se ceo svet
prevrne?
Pravi odgovor-sebe!
Jer i kada je lepo i kada se dešavaju tužne,
neprijatne, tragične stvari, prva osoba sa kojom si i koja je uvek uz tebe,
si-ti!
P.S. A šta je sa onim Mesecom i empatijom? Zar
to nije u korist drugih? Jeste. I ne odustajem od toga. Samo sada prvo sa sobom
porazgovaram do koje granice ja i ja možemo nekom drugom ljudskom biću dati
svoju energiju a da to ne šteti nama. Samoljublje? Nikako. Zapravo, ako hoću da
budem korisna drugima, poput Meseca, treba da znam da pola dana prepustim Suncu
brigu i rad. Tako ću biti spremna kada dođe mojih "pet minuta" da se nekome u
potpunosti predam.
