BLIZU

Vidiš ovu belu pegu na mom palcu

To si ti.

Neobičnog je oblika, baš kao i ti.

Svaki deo tvog tela dotakla sam sinoć u snu

i čitavog dana ne mogu da razmišljam jasno.

Sve je plavo,

kao i tvoje nebo,

kao i tvoja belina, (da, i ona je plave boje);

dok udišem vazuh

on je plave boje,

smiruje, kao i misao o tebi.

Sve si ti.

Zemlja kojom hodam,

novčić koji mi je amajlija u džepu,

ogrebotina na ruci,

nemir vetra,
mir ustajalog vazuha,

zgužvani papir u kanti,

let kroz oblake sa osmehom na usnama,

stranac čiju dušu je moja prepoznala,

ona dopunjena čaša od koje pozli,

al' ne od pijanstva,

već od ogromne energije

koja ispunjava prostoriju kada se eto nekako u istoj nađemo,

onaj pogled koji proždire, iz daljine,

onaj nehajni dodir u prolazu.

Sa jedne strane reke sam-

gledam zvezdu na nebu kako se gubi iza oblaka-

hladno je,

dok nisi tu.

Mogu ja to, mogu sagraditi most odavde do večnosti te tvoje, za nas!

Ali ne znam hoćeš li na njega kročiti?

Krenuti ka onom označenom mestu za nas dvoje?

Mislim na sve ono što si i što bi mogao biti,

znam da te misli možeš osetiti,

ali budi mi i blizu...

Tražim previše od ovih reči i od ovog života

al' ako nije previše nije ni dovoljno.

Žeđ za tvojom vatrom neizmerna je.

Nešto vas muči? (iliti trenutna situacija na zvezdanom nebu)

Ništa nije večno, ništa nije beskrajno.

Saturn je u kvadratu sa Marsom, Mars neće fer plej igru sa Neptunom u Ribama.

Takva je slika na nebu januara ovog 2015.-te godine. Značenje ovih aspekata: neko ili nešto vraća nas u realnost iako želimo da letimo na krilima romantike i živimo okupani ljubavlju; laži lete svuda oko nas, a nama je lepo tako, ušuškani smo u nekoj svojoj realnosti i to nam je dovoljno. Pa nas još i Jupiter iz Lava pogleda onako koketno i egocentrično da nas podseti da je i ta velika sreća kojoj svi težimo, zapravo dama koju treba osvajati uporno, spretno, treba naučiti kako se to radi, pa ako treba i da to traje čitavog života. Ako popijemo i koju čašu više nekog jeftinog pića koje nama ima vrednost samo zato što znamo odakle je poreklom, ako uzmemo i neku tabletu više jer bol nikako da prođe ili san nikako da prekine niz slika koje nam um šalje iz ko zna kog dela korteksa (jer nam je sad najlepše da samo sanjamo kada ne spavamo), sve je to Neptun iz Riba. I energije nam fali da započnemo dan. I energije nam fali da vodimo ljubav. Ali zato eto energije da stvaramo, da radimo, da mislimo na novac, pa da se opet preselimo metaforički u neka prostranstva kao što su, zašto ne!, Maldivi, daleko od svih, daleko od svega. Dosta će razgovora biti o razdvajanju, neko odlazi, neko dolazi (ili bi želeli da tako bude); sad i ovde je sve više strast da se želi nego li što je stvarnost. Jer stvarnost je da moramo ustati i raditi, raditi, raditi, ma šta to bilo, faktura ili ribanje kupatila. Ovo je period koji mnogo govori o razvodima, ali ne i o tome da li će se oni zaista realizovati. Ovde je više - “ja sam nezadovoljan (nezadovoljna) i hoću da pričamo o tome, ja idem, ali...ja sam tu i otićiću ako se ne promeni to i to...ali...ja sam tu”. 

Svaka priča kada se žene sastanu, završava se tako da su ili nezadovoljne ili nesređene ili nestabilne ili slomljene. Žene donose negativnu energiju ovih dana, iako bi naravno svaka želela da je u sinergiji sa nekim ko ima pozitivanu vibraciju. Ali neće pozitivno na negativno, pa ostaju same na kraju dana, iako možda nisu, ali kao da jesu. Uz neku sladunjavu muziku, knjigu bez nekih kvaliteta, jer se tako lakše zaboravi dan.

Možda ste čekali da se pojavi neko iz prošlosti u vaš život, neko ko vam je bio jako drag možda najviše zbog toga što je bio tako inteligentan, što su vam se poklapali intelektualni nivoi, što ste bili u stanju da razumete jedno drugo samo jer ste se pogledali. Taj neko može biti bivša ljubav, ali i prijatelj koji je krenuo nekim svojim putem i mislili ste da ste ga izgubili. No baš sada, koliko god da vam je drago što je ponovo tu, možda taj susret ne bude onakav kakim ste ga zamišljali. Neka iznenadna novost može da poremeti osećaj zadovoljstva. Ili se jednostavno ne poklope kockice raspoloženja jedne i druge strane. 

Ovo je i svaki odlazak da se radi van granica svoje zemlje. Ovo je odlazak u restriktivni sistem, u kome niste samo vi stranac. Ovo je kompanija u kojoj su zapravo svi osim šefova i direktora “stranci”. Ali i kompanija koja ima više ispostava u različitim zemljama, kompanija koja dosta zarađuje. Pa su ovo IT kompanije, kao i inostrane delegacije, prevodioci na više jezika, susreti državnika, ovo su šefovi velikih laboratorija-sastanci i simpozijumi, ovo je i napredovanje u karijeri. Ovo je posao na koji se dugo čeka, povišica, nagrada za strpljenje, komunikativnost i rad na sebi. Ništa nije bilo lako sa Saturnom dok je boravio u Škorpiji, pa eto malo optimizma i nade dok je sada u Strelcu. A nekako nam optimizam ide kroz strance i odnose sa strancima u ovom periodu. Čujemo nešto drugačije, dobijemo nadu da se može bolje i više. Pa su ovo i mladi ljudi bez posla koji u narednim mesecima dobijaju odgovor iz inostranstva da li su primljeni na rad.

Sa ovakvim trenutnim stanjem a u skladu sa prvom rečenicom ovog teksta - ništa nije večno niti beskrajno - život se dešava sada u ovom trenutku, i dok čitate ovaj tekst. I sve prolazi, pa će i ovakvi “negativni” aspekti proći, ali ono što smo radili i mislili i govorili i u šta smo uložili svoje vreme ostaje. I iako nam nije nekad baš sve kako zamišljamo, iako smo tu gde smo, treba iskoristiti svaki minut i svaki dan najbolje što možemo. Ne odustaj od započetih zadataka! Ne odgovaraj kada neko krene da te verbalno napada, to je zaista samo njegov problem. Nasmeši se i ćuti. Oprosti i zaboravi. Treba da budemo optimisti sada sa Saturnom u Strelcu, ponavljam. Nemoj da dozvoliš da prođe više dana a da nekog nisi zagrlio. Otidi do reke, jezera, ma koje vode, ćuti i diši. Trudi se da dišeš duboko i svesno. Skuvaj topli napitak i u miru ga popij. I odgovori na tu poruku iako misliš da nema poente produbljivati kontakt. Pošalji svoje podatke na konkurs za posao. Nemoj da se plašiš.

Biće bolje. Uvek nas neko ili nešto nasmeje posle suza. Zar ne?

BITI ŽENA

Pre neki dan sam se vraćala iz prodavnice, ruke otegnute od silnih kesa, vučem, kao i svaka „normalna“ žena u ovoj zemlji, onoliko namirnica koliko mogu da potegnem u tom trenutku. Ispred mene prolazi devojka u štiklama od minimum deset centimetara, u bundi, mini suknji, izlazi iz auta koji je vozi neki tip tupavog izraza lica. Pogledala me je i njene oči su govorile: „Koja si ti budala!“.

Bitke se danas vode na dnevnom nivou, između žena i mukaraca, stalno se isputuju granice trpeljivosti. Reći ću ti sve pa kud puklo da puklo! Žene često postaju-one koje imaju dug jezik, muškarci-oni koji su sebični. Sada je trend: žene su dobre ako se što manje obuku, a muškaraci ako imaju što više para. Ostalo kao da nije bitno. I kada padne noć, kada se završi još jedan dan, svako od njih za sebe sanja nešto što zaista želi.

Kao što se svaka devojka nada da će imati srećan kraj, da će biti nasmejana, da će imati svog princa na kraju priče, da neće morati da se brine ni oko čega, ni moje želje nisu drugačije. Verujem ni vaše, drage čitateljke. Koliko god ogorčene, besne, razočarane bile, ipak na kraju dana kada zatvorimo oči zamišljamo-ljubav. Želimo ljubav. Živimo za ljubav. Iskonska potreba čoveka koji je evoluirao da bude zadovoljan i siguran sa nekom osobom. Da li je to plaža, more, vino, gitara? Svaka od nas zamisli idealnu situaciju u kojoj bi volela da se nađe. I da samo beskrajno bude voljena. Sve smo svesne da možemo mnogo. Da možemo i da radimo, da budemo domaćice, mačke u krevetu i da budemo zanimljive u društvu, mi smo multitasking persons! Toliko samostalne, a toliko željne iskrene romantike. Ne bi toliko cvetala filmska industrija romantičnih komedija i sapunica i lake beletristike, da nema toliko „očajnih domaćica“ koje se utope u taj neki drugi svet makar na kratko da bi poput junakinje filma bile „oborene s nogu“. Život je dovoljno težak i komplikovan, pa zašto se makar na neko vreme ne teleportovati u neki lakši? No big deal. Svi poslovi će ionako čekati, nemamo magični štapić da sve odradi. Bez izuzetka, svaka žena se ovako oseća. Dragi muškarci, zadovoljstvo koje oseća vaša daleko bolja polovina je uglavnom jer sama tako uredi situaciju. Dok vi jurite za karijerom (koju i ona ima), dok gledate druga ženska (ili muška) tela, ona od vaše kuće pravi dom. I dok ima svoje hobije, koje vi ne volite, jer su po vama površni i nepotrebni ovom svetu, ona pokušava da tako nadomesti nedostatak pažnje i romantike i ujedno napravi zaista nešto korisno za sebe i makar svoje okruženje. Ako koji muškarac ovo čita, da zapamti.

Iz sopstvenog iskustva, iz svega što sam videla šta se događa ženama iz mog okruženja, i kako se koja „dovija“ ne bi li bila u trendu u svakom smislu, (a nisam pripadnica feminističkog pokreta pritom), „skidam kapu“ svim pripadnicama ženskog roda! Carice ste!

P.S. Da ne izostavim, postoje muškarci koji baš i ne spadaju u kategoriju ne-džentlmena, ne-romantičara, bez obzira koliko je nepopularno u današnjem društvu biti takav (dobar), a ne biti poput onih koji „igraju“ kao „pravi muškarci“ i udare šakom u sto jer im se može. But thank You God, iako su igle u plastu sena, srećna sam i zahvalna što poznajem i takve.

Drage moje dame, jer samo kao dame i treba da se osećate drage moje, uzimite slobodan dan od svih dnevnih aktivnosti. Apsolutno svih! Pustite omiljenu muziku i zaplešite svoj dan! Od časa kada pročitate ovaj tekst! Evo i ja ću to uraditi! Pravimo svoj dan! Slavimo što smo žene, iako nije osmi mart! Jer bilo koji dan u godini treba da bude naš! Zaslužile smo!

(I molim vas, drage moje, vodite računa i hajde da se i mi međusobno malo više poštujemo. Jer ko će nas poštovati ako mi prve ne počnemo jedna drugu.)

Love to all of you!

Put naše duše

„Često se pitamo šta dalje? Koji je naš sledeći korak? Da li ići levo ili desno? „

Svaka osoba je daleko prostranija nego što mi mislimo. Možemo nekog poznavati dugo vremena (taj neko može biti bliski član porodice, neko koga volimo i kome verujemo), a da zapravo ne znamo šta se zaista „krije“ iza pogleda koji smo mislili da jako dobro poznajemo (to što ne poznajemo ne mora nužno biti samo neka negativna karakteristika). Takođe, ni sami sebe ne poznajemo. Čovekova duša može imati granice, granice koje su naučene u okruženju (porodica, škola, komšiluk, država) u kom je pojedinac odrastao, ali nijednoj duši nije uistinu dato da ima granice. Naprotiv! Dok god živimo, naša duša može da raste i da se razvija i menja i prilagođava, ako joj dozvolimo. I dok ona to čini, mi je svojim svesnim potiskujemo. A upravo ona zna najbolje, beskrajno bolje nego naš um-svesno, ego, šta je najbolje za nas.

            I dok se pitamo kojim putem, naša duša već zna odgovor.

Ne mora čovek biti određene vere, opčinjeno pobožan u skladu sa „zakonima“ ponašanja svoje crkve, da bi bio svestan neprocenjive energije koju poseduje u sebi. A to je vera. Vera je molitva svakog atoma našeg bića, koja se hteli to mi, ili ne, uvek vidi. I onaj koji govori da je ateist, svakoga dana ima veru, ako ne u bolje sutra ono makar da će tog dana pojesti lep ručak. Banalan primer, ali ilustruje da se mi svakoga dana nadamo i verujemo. Na svesnom nivou. A upravo to što stiže u naše svesno dolazi iz naše duše. Iz tog dela našeg bića, koje ima svog Boga, svoj Duh i svog Oca. I svoje „zakone“ verovanja i svoje molitve.

Svaka je osoba dakle beskrajno prostranstvo u kojem caruje vera i nada i želja duše.

Da li se ja nadam? Da li ja verujem? Da li sam svesna apsurda mojih postupaka kada osećam da moja duša želi jedno ali um prevlada i onda ja činim nešto drugo? Da. Da. O, da.

Svakodnevno se suočavamo sa ljudima i situacijama koji stavljaju našu dušu na iskušenje. Da li smo dovoljno strpljivi, ili dovoljno blagi, umemo li da se izborimo za svoje ja, da dovoljno volimo sebe i da se ne izgubimo u moru zahteva, radnji, pretnji, prevara i obmana koje nas okružuju? Takva previranja mogu biti i u nama samima. Nisu nam potrebni spoljašnji faktori. Čak većina situacija i dolazi iz nas samih, iz naših misli, okvira, okova koje smo sami sebi nametnuli. Kada bi dozvolili da zaista mislimo i radimo kako naša duša želi! Prihvatali i želje i slobodu pa i vezivanje sa drugim dušama koje nas okružuju!  Kada bi se samo malo oslobodili ega i svesnih akcija a dozvolili ljubavi koja je u nama da se pokaže! Ljubavi koja smo mi, koja i čini da ipak deo duše koji se nada i veruje izbije na površinu naše svesti.

Osećaš se zarobljeno? Da si na putu koji nikuda ne vodi? Da ne znaš šta dalje, da nemaš nikakav uticaj na događaje koji će uslediti? Nisi siguran šta zaista osećaš? Napušten si od svega i svih? Bespomoćan?

Oh kakva greška!!! Ništa od toga nije tačno... Ako se tako i osećaš čoveče dobri dok ovo čitaš, samo konstatuj taj osećaj ali ne daj da te savlada... Zažmuri i oseti sebe iznutra. Šta je kada se potpuno smiriš, opustiš ono što zaista želiš? To i uradi! I zaljubi se u svoje osećaje i u svoj život, u svaku osobu (i njenu dušu) koja u tvoj život ušeta... Dozvoli svojoj veri da preplavi sutrašnji dan tako što ćeš se osloboditi ovog časa!

Avaj ništa nije večno, ništa ne traje zauvek, ni dobro ni loše, zato pusti neka te osećaji vode i neka te ostvarene želje tvoje duše čine srećnim! Jer šta je život ako ne skup magičnih, iracionalnih, luckastih radnji sa kojima raste i sazreva naša duša!

Spoznaja punog Meseca

Moja duša je Mesec. Ne tako davno, to sam otkrila. I nakon tog otkrića bilo mi je sasvim logično kako mogu toliko jako, intenzivno i burno da osećam. Ranije sam se gušila u emocijama, nisam znala šta ću sa njima. Imala sam utisak ponekad da su mi sve čakre zapečaćene od onog što sam primala od spolja i onog što se kao odgovor javljalo iznutra. Bilo je potrebno mnogo vremena da se preispitam, da razumem, da počnem da verujem. I kada su mi govorili da nisam sa ovoga sveta ili da sam luda, nefokusirana, nesređena, bila sam mirna. Jer sam htela da istrajem u misiji da kompletno razumem sebe. Da tačno znam zašto plačem kada plačem, zašto ćutim kada se od mene očekuje da govorim, ili pak govorim kada se od mene očekuje da ni ne pomislim bilo šta reći. A da u isto vreme znam ko sam-neko ko voli da voli, da se smeje, igra, peva. Gleda mesečinu. Sluša laganu muziku većinu vremena. Čita raznovrsnu literaturu, iako pored toga čitam ono za šta treba da budem plaćena. Neko ko voli novac i svestan je koliko je potreban, ali i neko ko nije spreman da se trajno veže za drugo ljudsko biće samo da bi bio materijalno obezbeđen. Biće koje želim pored sebe je ono biće koje ume da oseća, da se preda, da uživa, da razume moje misli i dozvoli mi da ja razumem njegove...

Hleba i igara, govoriše! Ljubavi i vina, dodajem! I muzike! I plesa!

Da se vratim na emocije. Sada kada sam ih svesna, kada čak znam i somatizaciju svake, sve se lakše nosim sa tim empatičnim blagoslovom. Ali doći do toga nije bilo lako. Nimalo. Prvo se desila izuzetno traumatična situacija, potom je usledilo još nekoliko njih, pa fizički krah, a onda, ono što mi je nakon svega izuzetno teško palo, potpuna izolacija. Niko ne dolazi, niko ne zove, retko me se ljudi sete. Osećaj kada se pitaš da li si uopšte postojao i imao ljude oko sebe ili si oduvek bio ovako sam. U toj samoći počinješ da razaznaješ svoje emocije, a onda i emocije drugih. I kroz neko vreme, kada si već u glavi izanalizirao sve ljude koje poznaješ, onda ti je izuzetno lako da kada nekog prvi put vidiš, osetiš kakav je. Samo ostaje pitanje da li ćeš taj osećaj priznati sebi ili se opet samozavaravati. Na moju sreću, kod mene je samozavaravanju došao kraj i potpuno mi je jasno kakav je ko i gde se ja uklapam u celu priču o ljudima koje poznajem. Gde se uklapam a gde zapravo želim da se uklopim.

Ko ti treba, koga voliš, kada ti se ceo svet prevrne?

Pravi odgovor-sebe!

Jer i kada je lepo i kada se dešavaju tužne, neprijatne, tragične stvari, prva osoba sa kojom si i koja je uvek uz tebe, si-ti!

P.S. A šta je sa onim Mesecom i empatijom? Zar to nije u korist drugih? Jeste. I ne odustajem od toga. Samo sada prvo sa sobom porazgovaram do koje granice ja i ja možemo nekom drugom ljudskom biću dati svoju energiju a da to ne šteti nama. Samoljublje? Nikako. Zapravo, ako hoću da budem korisna drugima, poput Meseca, treba da znam da pola dana prepustim Suncu brigu i rad. Tako ću biti spremna kada dođe mojih "pet minuta" da se nekome u potpunosti predam.

Letnji dan

Čitavog dana je insistirala da tražimo kamen oblika srca na plaži. Nismo ga našli. Sada je spavala na beloj posteljini hotelske sobe, izmorena hodanjem, nadanjem, ushićenjem kada je mislila da je ugledala kako je voda upravo izbacila ono što ona traži. Spavala je mirno, pomerajući usne ponekad samo kao da hoće da mi stavi do znanja da zna da je gledam. Sedeo sam pored nje na krevetu, gledao njeno andjeosko lice, kosu razbacanu na jastuku. Želeo sam da joj dodirnem kožu, mekanu i preplanulu. Nisam smeo. I onda sam još jednom uhvatio sebe kako razmišljam kao pacer. Sebični, uplašeni, nezreli! Nemam hrabrosti da bilo šta kažem ili uradim. Eto! Ustao sam sa kreveta i otišao da se tuširam. Palo mi je na pamet da posle toga popijem neki hladan sok. A kad se probudi, ićićemo opet da tražimo kamen, toga se bar ne bojim. Sve dok me ne bude pogledala onako sanjivo i nežno, najdivnijim očima koje sam ikada video... E onda... Ili ću se razbiti na milion delića pa ću se potom danima sakupljati, ili ću joj reći da je volim od prvog trena kad sam je video i da želim da zauvek tražimo kamenciće na bilo kojim mestima na planeti.

ODLOMAK

Hrapave ruke, osušene, rožnati sloj koji zadebljava, istresaju pepeo cigarete. Dok trojka šeta glavnom ulicom grada. Koristoljublje je svuda okolo. Probudi se, starče! Nikoga nije briga što guraš pedeset i neku, živiš od invalidske penzije u malom potkrovlju solitera, što žvaćeš hleb od prekjuče da ne bi osećao preveliki bol u želucu. Kada nemaš više dovoljno novca da bi pozajmio do desetog u mesecu, ili još jedan krevet u sobi da još neko prespava jer ne želi da ide kući, kad ne sakupljaš nepoznate ljude na gajbu piva, pa još su ti zbog neplaćenih računa ugasili internet – nemaš više šta da daš, nisi zanimljiv, poželjan. Davao si sebi nadu da makar imaš svoju dobrotu i ljubav koju ćeš bezrezervno pružati? Izgleda da ni to ne privlači ljudski rod. Ili ipak može da se desi da je nekome i potrebna tvoja pažnja i ljubav, ali na nekoliko meseci, jer posle toga postaješ teret sa svojim izlivima emocija, matori. Možda ti je ostala ta cigareta u ruci, kao jedini prijatelj misliš. „Mada me i ona svojim prijateljstvom ubija.“ Pogled ti se spušta dole i sa petnaestog sprata vidiš televizijsku ekipu koja se postavlja. Hrapava ruka dodiruje beton. I pitanje koje se postavlja iznova i iznova. „Kakav si to život živeo, starče?“