Put naše duše

„Često se pitamo šta dalje? Koji je naš sledeći korak? Da li ići levo ili desno? „

Svaka osoba je daleko prostranija nego što mi mislimo. Možemo nekog poznavati dugo vremena (taj neko može biti bliski član porodice, neko koga volimo i kome verujemo), a da zapravo ne znamo šta se zaista „krije“ iza pogleda koji smo mislili da jako dobro poznajemo (to što ne poznajemo ne mora nužno biti samo neka negativna karakteristika). Takođe, ni sami sebe ne poznajemo. Čovekova duša može imati granice, granice koje su naučene u okruženju (porodica, škola, komšiluk, država) u kom je pojedinac odrastao, ali nijednoj duši nije uistinu dato da ima granice. Naprotiv! Dok god živimo, naša duša može da raste i da se razvija i menja i prilagođava, ako joj dozvolimo. I dok ona to čini, mi je svojim svesnim potiskujemo. A upravo ona zna najbolje, beskrajno bolje nego naš um-svesno, ego, šta je najbolje za nas.

            I dok se pitamo kojim putem, naša duša već zna odgovor.

Ne mora čovek biti određene vere, opčinjeno pobožan u skladu sa „zakonima“ ponašanja svoje crkve, da bi bio svestan neprocenjive energije koju poseduje u sebi. A to je vera. Vera je molitva svakog atoma našeg bića, koja se hteli to mi, ili ne, uvek vidi. I onaj koji govori da je ateist, svakoga dana ima veru, ako ne u bolje sutra ono makar da će tog dana pojesti lep ručak. Banalan primer, ali ilustruje da se mi svakoga dana nadamo i verujemo. Na svesnom nivou. A upravo to što stiže u naše svesno dolazi iz naše duše. Iz tog dela našeg bića, koje ima svog Boga, svoj Duh i svog Oca. I svoje „zakone“ verovanja i svoje molitve.

Svaka je osoba dakle beskrajno prostranstvo u kojem caruje vera i nada i želja duše.

Da li se ja nadam? Da li ja verujem? Da li sam svesna apsurda mojih postupaka kada osećam da moja duša želi jedno ali um prevlada i onda ja činim nešto drugo? Da. Da. O, da.

Svakodnevno se suočavamo sa ljudima i situacijama koji stavljaju našu dušu na iskušenje. Da li smo dovoljno strpljivi, ili dovoljno blagi, umemo li da se izborimo za svoje ja, da dovoljno volimo sebe i da se ne izgubimo u moru zahteva, radnji, pretnji, prevara i obmana koje nas okružuju? Takva previranja mogu biti i u nama samima. Nisu nam potrebni spoljašnji faktori. Čak većina situacija i dolazi iz nas samih, iz naših misli, okvira, okova koje smo sami sebi nametnuli. Kada bi dozvolili da zaista mislimo i radimo kako naša duša želi! Prihvatali i želje i slobodu pa i vezivanje sa drugim dušama koje nas okružuju!  Kada bi se samo malo oslobodili ega i svesnih akcija a dozvolili ljubavi koja je u nama da se pokaže! Ljubavi koja smo mi, koja i čini da ipak deo duše koji se nada i veruje izbije na površinu naše svesti.

Osećaš se zarobljeno? Da si na putu koji nikuda ne vodi? Da ne znaš šta dalje, da nemaš nikakav uticaj na događaje koji će uslediti? Nisi siguran šta zaista osećaš? Napušten si od svega i svih? Bespomoćan?

Oh kakva greška!!! Ništa od toga nije tačno... Ako se tako i osećaš čoveče dobri dok ovo čitaš, samo konstatuj taj osećaj ali ne daj da te savlada... Zažmuri i oseti sebe iznutra. Šta je kada se potpuno smiriš, opustiš ono što zaista želiš? To i uradi! I zaljubi se u svoje osećaje i u svoj život, u svaku osobu (i njenu dušu) koja u tvoj život ušeta... Dozvoli svojoj veri da preplavi sutrašnji dan tako što ćeš se osloboditi ovog časa!

Avaj ništa nije večno, ništa ne traje zauvek, ni dobro ni loše, zato pusti neka te osećaji vode i neka te ostvarene želje tvoje duše čine srećnim! Jer šta je život ako ne skup magičnih, iracionalnih, luckastih radnji sa kojima raste i sazreva naša duša!