BITI ŽENA

Pre neki dan sam se vraćala iz prodavnice, ruke otegnute od silnih kesa, vučem, kao i svaka „normalna“ žena u ovoj zemlji, onoliko namirnica koliko mogu da potegnem u tom trenutku. Ispred mene prolazi devojka u štiklama od minimum deset centimetara, u bundi, mini suknji, izlazi iz auta koji je vozi neki tip tupavog izraza lica. Pogledala me je i njene oči su govorile: „Koja si ti budala!“.

Bitke se danas vode na dnevnom nivou, između žena i mukaraca, stalno se isputuju granice trpeljivosti. Reći ću ti sve pa kud puklo da puklo! Žene često postaju-one koje imaju dug jezik, muškarci-oni koji su sebični. Sada je trend: žene su dobre ako se što manje obuku, a muškaraci ako imaju što više para. Ostalo kao da nije bitno. I kada padne noć, kada se završi još jedan dan, svako od njih za sebe sanja nešto što zaista želi.

Kao što se svaka devojka nada da će imati srećan kraj, da će biti nasmejana, da će imati svog princa na kraju priče, da neće morati da se brine ni oko čega, ni moje želje nisu drugačije. Verujem ni vaše, drage čitateljke. Koliko god ogorčene, besne, razočarane bile, ipak na kraju dana kada zatvorimo oči zamišljamo-ljubav. Želimo ljubav. Živimo za ljubav. Iskonska potreba čoveka koji je evoluirao da bude zadovoljan i siguran sa nekom osobom. Da li je to plaža, more, vino, gitara? Svaka od nas zamisli idealnu situaciju u kojoj bi volela da se nađe. I da samo beskrajno bude voljena. Sve smo svesne da možemo mnogo. Da možemo i da radimo, da budemo domaćice, mačke u krevetu i da budemo zanimljive u društvu, mi smo multitasking persons! Toliko samostalne, a toliko željne iskrene romantike. Ne bi toliko cvetala filmska industrija romantičnih komedija i sapunica i lake beletristike, da nema toliko „očajnih domaćica“ koje se utope u taj neki drugi svet makar na kratko da bi poput junakinje filma bile „oborene s nogu“. Život je dovoljno težak i komplikovan, pa zašto se makar na neko vreme ne teleportovati u neki lakši? No big deal. Svi poslovi će ionako čekati, nemamo magični štapić da sve odradi. Bez izuzetka, svaka žena se ovako oseća. Dragi muškarci, zadovoljstvo koje oseća vaša daleko bolja polovina je uglavnom jer sama tako uredi situaciju. Dok vi jurite za karijerom (koju i ona ima), dok gledate druga ženska (ili muška) tela, ona od vaše kuće pravi dom. I dok ima svoje hobije, koje vi ne volite, jer su po vama površni i nepotrebni ovom svetu, ona pokušava da tako nadomesti nedostatak pažnje i romantike i ujedno napravi zaista nešto korisno za sebe i makar svoje okruženje. Ako koji muškarac ovo čita, da zapamti.

Iz sopstvenog iskustva, iz svega što sam videla šta se događa ženama iz mog okruženja, i kako se koja „dovija“ ne bi li bila u trendu u svakom smislu, (a nisam pripadnica feminističkog pokreta pritom), „skidam kapu“ svim pripadnicama ženskog roda! Carice ste!

P.S. Da ne izostavim, postoje muškarci koji baš i ne spadaju u kategoriju ne-džentlmena, ne-romantičara, bez obzira koliko je nepopularno u današnjem društvu biti takav (dobar), a ne biti poput onih koji „igraju“ kao „pravi muškarci“ i udare šakom u sto jer im se može. But thank You God, iako su igle u plastu sena, srećna sam i zahvalna što poznajem i takve.

Drage moje dame, jer samo kao dame i treba da se osećate drage moje, uzimite slobodan dan od svih dnevnih aktivnosti. Apsolutno svih! Pustite omiljenu muziku i zaplešite svoj dan! Od časa kada pročitate ovaj tekst! Evo i ja ću to uraditi! Pravimo svoj dan! Slavimo što smo žene, iako nije osmi mart! Jer bilo koji dan u godini treba da bude naš! Zaslužile smo!

(I molim vas, drage moje, vodite računa i hajde da se i mi međusobno malo više poštujemo. Jer ko će nas poštovati ako mi prve ne počnemo jedna drugu.)

Love to all of you!

Put naše duše

„Često se pitamo šta dalje? Koji je naš sledeći korak? Da li ići levo ili desno? „

Svaka osoba je daleko prostranija nego što mi mislimo. Možemo nekog poznavati dugo vremena (taj neko može biti bliski član porodice, neko koga volimo i kome verujemo), a da zapravo ne znamo šta se zaista „krije“ iza pogleda koji smo mislili da jako dobro poznajemo (to što ne poznajemo ne mora nužno biti samo neka negativna karakteristika). Takođe, ni sami sebe ne poznajemo. Čovekova duša može imati granice, granice koje su naučene u okruženju (porodica, škola, komšiluk, država) u kom je pojedinac odrastao, ali nijednoj duši nije uistinu dato da ima granice. Naprotiv! Dok god živimo, naša duša može da raste i da se razvija i menja i prilagođava, ako joj dozvolimo. I dok ona to čini, mi je svojim svesnim potiskujemo. A upravo ona zna najbolje, beskrajno bolje nego naš um-svesno, ego, šta je najbolje za nas.

            I dok se pitamo kojim putem, naša duša već zna odgovor.

Ne mora čovek biti određene vere, opčinjeno pobožan u skladu sa „zakonima“ ponašanja svoje crkve, da bi bio svestan neprocenjive energije koju poseduje u sebi. A to je vera. Vera je molitva svakog atoma našeg bića, koja se hteli to mi, ili ne, uvek vidi. I onaj koji govori da je ateist, svakoga dana ima veru, ako ne u bolje sutra ono makar da će tog dana pojesti lep ručak. Banalan primer, ali ilustruje da se mi svakoga dana nadamo i verujemo. Na svesnom nivou. A upravo to što stiže u naše svesno dolazi iz naše duše. Iz tog dela našeg bića, koje ima svog Boga, svoj Duh i svog Oca. I svoje „zakone“ verovanja i svoje molitve.

Svaka je osoba dakle beskrajno prostranstvo u kojem caruje vera i nada i želja duše.

Da li se ja nadam? Da li ja verujem? Da li sam svesna apsurda mojih postupaka kada osećam da moja duša želi jedno ali um prevlada i onda ja činim nešto drugo? Da. Da. O, da.

Svakodnevno se suočavamo sa ljudima i situacijama koji stavljaju našu dušu na iskušenje. Da li smo dovoljno strpljivi, ili dovoljno blagi, umemo li da se izborimo za svoje ja, da dovoljno volimo sebe i da se ne izgubimo u moru zahteva, radnji, pretnji, prevara i obmana koje nas okružuju? Takva previranja mogu biti i u nama samima. Nisu nam potrebni spoljašnji faktori. Čak većina situacija i dolazi iz nas samih, iz naših misli, okvira, okova koje smo sami sebi nametnuli. Kada bi dozvolili da zaista mislimo i radimo kako naša duša želi! Prihvatali i želje i slobodu pa i vezivanje sa drugim dušama koje nas okružuju!  Kada bi se samo malo oslobodili ega i svesnih akcija a dozvolili ljubavi koja je u nama da se pokaže! Ljubavi koja smo mi, koja i čini da ipak deo duše koji se nada i veruje izbije na površinu naše svesti.

Osećaš se zarobljeno? Da si na putu koji nikuda ne vodi? Da ne znaš šta dalje, da nemaš nikakav uticaj na događaje koji će uslediti? Nisi siguran šta zaista osećaš? Napušten si od svega i svih? Bespomoćan?

Oh kakva greška!!! Ništa od toga nije tačno... Ako se tako i osećaš čoveče dobri dok ovo čitaš, samo konstatuj taj osećaj ali ne daj da te savlada... Zažmuri i oseti sebe iznutra. Šta je kada se potpuno smiriš, opustiš ono što zaista želiš? To i uradi! I zaljubi se u svoje osećaje i u svoj život, u svaku osobu (i njenu dušu) koja u tvoj život ušeta... Dozvoli svojoj veri da preplavi sutrašnji dan tako što ćeš se osloboditi ovog časa!

Avaj ništa nije večno, ništa ne traje zauvek, ni dobro ni loše, zato pusti neka te osećaji vode i neka te ostvarene želje tvoje duše čine srećnim! Jer šta je život ako ne skup magičnih, iracionalnih, luckastih radnji sa kojima raste i sazreva naša duša!