BLIZU

Vidiš ovu belu pegu na mom palcu

To si ti.

Neobičnog je oblika, baš kao i ti.

Svaki deo tvog tela dotakla sam sinoć u snu

i čitavog dana ne mogu da razmišljam jasno.

Sve je plavo,

kao i tvoje nebo,

kao i tvoja belina, (da, i ona je plave boje);

dok udišem vazuh

on je plave boje,

smiruje, kao i misao o tebi.

Sve si ti.

Zemlja kojom hodam,

novčić koji mi je amajlija u džepu,

ogrebotina na ruci,

nemir vetra,
mir ustajalog vazuha,

zgužvani papir u kanti,

let kroz oblake sa osmehom na usnama,

stranac čiju dušu je moja prepoznala,

ona dopunjena čaša od koje pozli,

al' ne od pijanstva,

već od ogromne energije

koja ispunjava prostoriju kada se eto nekako u istoj nađemo,

onaj pogled koji proždire, iz daljine,

onaj nehajni dodir u prolazu.

Sa jedne strane reke sam-

gledam zvezdu na nebu kako se gubi iza oblaka-

hladno je,

dok nisi tu.

Mogu ja to, mogu sagraditi most odavde do večnosti te tvoje, za nas!

Ali ne znam hoćeš li na njega kročiti?

Krenuti ka onom označenom mestu za nas dvoje?

Mislim na sve ono što si i što bi mogao biti,

znam da te misli možeš osetiti,

ali budi mi i blizu...

Tražim previše od ovih reči i od ovog života

al' ako nije previše nije ni dovoljno.

Žeđ za tvojom vatrom neizmerna je.