VREME PRAZNIKA

Setila sam se jedne Novogodišnje večeri… Bila sam u roditeljskoj kući, čekala sam Novu godinu sa ocem i majkom. Hrana, piće, muzički program na televiziji. Otac i ja pijemo prvo kuvanu rakiju, pa posle malo domaćeg vina. Majka donosi hranu, ja joj pomažem. Potom majka i ja igramo, otac nas gleda i smeje nam se. To je bilo pre tri godine, doček 2009.-te. Te godine sam imala sigurno pet ponuda za proslavu Nove, ali želela sam da ostanem u kući sa roditeljima. Posle ponoći svako je svakome nešto poželeo, i ubrzo su roditelji otišli na spavanje, a ja sam gledala filmove, pa i ja zaspala. To je bila poslednja Nova Godina koju sam dočekala sa oba roditelja, jer je sledeće godine, 2010.-te, otac umro. I kada se sada setim toga, presrećna sam što sam poslušala svoje osećaje i na čuđenje društva, ostala sa roditeljima. I u isto vreme zaplačem, jer je to bilo poslednje tako lepo veče koje sam provela sa njima, da smo svo troje zajedno, i da je bilo tako prepuno emocija, i da sam osetila takvu bliskost. Ne pamtim je takvu ni pre ni posle toga.

Inače spadam u grupu ljudi koja nije nešto preterano oduševljena sezonom praznika, euforijom koja se stvara, potrošačko društvo koje samo kupuje i kupuje. Ja volim da takve stvari radim preko cele godine kada mogu,(mislim na okupljanja, kupovinu), a ne samo kada dođe vreme Nove Godine, Božića… A kada dođe kraj decembra, i kada se već u vazduhu oseća miris predstojećih praznika, mene hvata ta neka seta, razmišljanje, presabiranje, i onda ne volim te dane. Kada se na to doda i događaj koji sam ispričala, zaista, te dane volim da prespavam, ili da nešto pišem, radim, kao i da je svaki drugi dan… I od tada se trudim da provodim vreme sa porodicom za praznike, i sa onima koje volim van kruga najbliže familije, jer sam na teži način naučila koliko je bitno tako nešto.

Ali ne treba da sve bude tako crno-belo. Negde treba da se napravi zlatna sredina. Ni kupoholičarska euforija nije tako dobra, a ni melanholija i usamljenost. Vreme prelaska u narednu godinu, i ujedno vreme najsrećnijeg hrišćanskog praznika, treba da bude “naše” vreme, za svakog pojedinačno. Svako od nas treba da ga doživi kao period od desetak dana kada možemo da podvučemo neke crte, da vidimo šta smo to dobro uradili za sebe, ili nismo, i da donesemo odluke, šta treba dalje raditi, šta je nama kao pojedincima najbitnije dalje u životu. I to zapisati negde, nešto poput onog-novogodišnja odluka. I da probamo da se tih stvari pridržavamo ubuduće. Ovo vreme je idealno vreme da se preispitamo, da unesemo pozitivne promene u naše živote, da unesemo pozitivne energije. Da probamo, i na kraju, vidimo ko smo, koliko vredimo, da stvorimo cilj pred sobom, i da se trudimo da idemo ka njemu iz dana u dan, bez obzira na prepreke.

I što je najbitnije, ovo je vreme da budete što više vremena sa onima koje volite. Tako neće biti tuge, usamljenosti. Oprostite svima sve, probajte to da učinite, najiskrenije; probajte i ono teže, da oprostite sebi, za sve što smatrate da je bila vaša pogreška; pokajte se i oprostite sebi. I idite dalje. Budite nasmejani sa svojom porodicom, pokažite im koliko ih volite, ako to niste dovoljno činili tokom godine. A ako nemate porodicu, nemojte sve dane provesti sami, uvek možete naći makar jednu osobu koja želi da bude sa vama, i vi sa njom. I uživajte u vremenu koje provodite sa ljudima. Kao što treba da uživate i u onim trenucima kada rešite da se osamite i napravite kalkulaciju prethodne godine, i šta dalje očekujete. Nemojte da mislite i doživljavate to vreme kao teret, jer će se pokazati možda da niste uradili ni približno koliko ste mogli i želeli, ali nema veze, budite srećni što ste živi, i što i imate priliku da ispravite to.

Nova godina, nove šanse, nove mogućnosti. I novi dani, koje možete ispuniti sitnim zadovoljstvima, koja će vas nasmejati, vas i vama drage osobe. Ispuniti ih radom, što onim koji obezbeđuje egzistenciju, što radom na sebi. Ispuniti ih ljubavlju, ako niste do sada, u narednim danima možete da naučite kako da volite, sebe, i još nekog, da uđete u kvalitetnu ljubavnu priču. Da budete sa nekim do koga vam je zaista stalo, sa kim ste se bojali ući u neki odnos, da ne bi bili razočarani možda, ili iz nekog drugog razloga. Sada je vreme da progovorite, i hrabro se borite za svoja osećanja.Možete se preseliti u drugu zemlju, ako vam je to cilj… Ili promeniti posao… Ma ima bezbroj stvari koje možete učiniti! Samo ako to želite, ništa vas ne može zaustaviti!

Uvek će postojati stvari kojih ćemo se sećati, koje će nam nedostajati u vreme praznika, ali ne treba da ih se sećamo sa tugom, to govorim i sebi, već treba da nas podsete kolika je sreća što smo tu gde smo, i da treba to da cenimo, da cenimo sve ono što imamo, i da nastavimo da živimo, i budemo pozitivni, da se makar potrudimo da preovlada optimizam u nama, pa će doći i stvari koje nemamo a želimo ih, i mislimo da su nam potrebne.

Nemojte biti tužni, nemojte se bojati budućnosti, ona je uvek onakva kakvom je mi učinimo. I pored svih teškoća, koje se dese a ne zavise od nas, jedno sigurno zavisi, način na koji gledamo na život. Ako mislimo pozitivno, lakše ćemo sve prebroditi. I ako volimo. Zato mislim da najvažnija stvar koju treba da uradimo za sebe u narednoj godini, jeste da naučimo da volimo, i da pokažemo ljubav onima prema kojima je osećamo! Ljubav je jedina prava, i iskrena pokretačka snaga u svakom od nas! I samo hrabro! “Borite” se za ljubav!

Srećno!

STRAST, that divine energy!

            Strast je deo nas. Strast je želja. Strast je volja, pokretač, motiv. Strast je izvor energije.

Mi smo bića koja su satkana od tananih, jakih, dobrih, manje dobrih, pozitivnih i negativnih emocija. Mi smo takvi kakvi smo, svako je povremeno i dobar i loš, nismo nepogrešivi, Bog nas nije stvorio kao bezgrešna bića. Naprotiv, mi stalno činimo greške. Ali ono što nam je dato kao “zadatak” jeste da prvo sebi pa onda ostalima oprostimo na pogreškama, i da pronađemo ono dobro jedni u drugima i da nam to bude fokus koji će nas držati. Mi smo “ovde” da bi voleli, a ne da bi bili ispunjeni mržnjom. Emocija ljubavi je mirna emocija, emocija koja treba da nas drži u balansu, da ne bude autodestruktivna. Da ne vodi ka mržnji. Ali ona emocija koja je vodilja, ona emocija koja je pokretač, koja nije “mirna”, jeste strast. Strast prema životu, prema življenju.

Ovde želim da govorim o strasti kao delu našeg duha, koja će nam pomoći da se oslobodima svih stega, izgovora, negativnih afirmacija, misli koje “koče”, i koja će nam reći-“ti to možeš, ti imaš sasvim dovoljno volje i energije da uradiš sve što želiš, jer to si ti, jer tvoja želja je dovoljno jaka da ispuniš svoj zadatak”.  

Strast predstavlja naš prozor, koji kada otvorimo, uđe neverovatna količina svežeg optimizma, onako, udari nas u lice, udari po našem razumu, osvesti nas šta sve možemo. Budimo se ujutru, otvaramo taj prozor, da izbacimo ustajale emocije od juče, i puštamo u nas divno osećanje strasti da će današnji dan biti divan, zato što imamo volju, želju, jačinu, da od današnjeg dana napravimo “nešto”. Da započnemo projekat koji smo davno odlagali, da prestanemo sa nekom navikom a tog procesa smo se bojali, da uradimo ili kažemo nešto što smo potiskivali u sebe jer po normama društva to tako treba. Strast ruši svaku granicu i svaki zid koji su nam nasleđeno ponašanje, ili naučene radnje stvorile, i dozvoljava nam da idemo dalje. Jer mi to možemo, jer mi to želimo, jer ne postoji nemoguće. I šta je to za šta možemo reći-ja to ne mogu jer je to nemoguće uraditi? Da li je to tačno? Ako postoji rečenica-to je nemoguće, onda postoji i rečenica-to je moguće, kao balans, životna homeostaza, i samim tim, ni za jednu stvar ne možemo da tvrdimo da je nemoguća i da je to tačno. Uvek postoji nešto ili neko, ko može da nam da primer da to nije tačno. A ako nije tačno, implicira se da je moguće. I ako u sve to uključimo pokretačku silu-strast, da li tada zaista postoji nešto što je nemoguće uraditi??? Naravno da ne!!! Sve možemo što pomislimo i iskreno poželimo i da uradimo, ako dozvolimo da naš racio malo odmori, a da nas malo instikt povede za ruku, i da nas strast, ta divna, božanska energija, povede u prostore bez granica koje nismo ni sanjali da postoje.

Još juče su neki ljudi verovali da je nemoguće da u svojim godinama ostvare neke stvari, koje su dugo jako dugo želeli, a onda je njihova volja postala toliko jaka, da prosto nisu mogli da zaustave proces svog progresa, jer ih je energija gurala samo napred i napred… I sada ubiru plodove svoga verovanja u moguće!!! Konkretno, mislite da ne možete promeniti posao jer ćete zbog toga ostati bez novca, a radite pritom nešto što vas uopšte ne zanima? Bojite se, zapravo. A toliko dugo sanjate o svojoj firmi… Ukoliko se prepustite strahu, nikada nećete napustiti posao koji vas “guši”. Ukoliko dozvolite svojoj strasti da ispliva na površinu, i zaigrate zajedno sa njom, kakav god ishod situacije bio na početku procesa i šta god se dešavalo na putu ka vašem cilju, na kraju ćete čestitati i sebi i svojoj volji na onome što ste sami stvorili, i što vas sada ispunjava u potpunosti!

I da napravim paralelu. Strast u ovom smislu nije ona koju osećamo u seksualnom odnosu; jeste jedna od načina ekspresije iste, stoga, zamislite je. Osetite strast na tom nivou. Koliko može biti jaka, učiniti da se nađete u nekom potpuno drugom vremenu i prostoru, da u tom trenutku ne postoji ništa i niko drugi, samo vas dvoje u potpunom spajanju i predavanju. Koliko jačine, iskrenosti, esencijalne energije ima u tome! Zamislite taj osećaj, i proživite ga sada, u ovom trenutku. Takav i još jači osećaj treba da imamo prema životu, i prema svim odlukama koje u njemu donosimo!!! I verujte, neće postojati nemoguće, i svaki cilj biće nam dostižan!

(pesma Peter Gabriel-a koja se nalazi na početku, idealna je za ovu temu, i preporučujem da je slušate dok čitate ovaj tekst)

Jeste li spremni za promene?

Ustajemo svakoga dana, radimo iste stvari, ista rutina, nameštamo osmeh na lice kada je to potrebno, ali brzo, kada “istekne rok” skidamo ga sa lica, i nastavljamo sa poslom-namrgođeno, svejedno nam je... Budimo se sa osećajem grozote u stomaku, ali znamo da treba da ustanemo, da bi nastavili da hodamo kroz život, zaradili novac, sami u svakoj misli. Ovo je preživljavanje, zar ne? To nije život. Mi ne živimo. I većina nas je sama, bez partnera, iako ih je toliko slobodnih okolo, odlučujemo se da budemo sami, ili ako smo sa nekim, osećamo se usamljeno. Ili se ljudi odlučuju na prevare, i budu tako tajno sa nekim koga zavole, ali ne ostavljaju onog sa kim su zvanično, iz straha, navike, nekih dugova, iz ko zna kog razloga. Retko ko će vam reći da je ispunjen. Šta se dešava? U šta se pretvara ovaj svet? U obično, sebično, egocentrično, usamljeno, lažljivo preživljavanje dana???

I onda nam samo preostaje da napišemo pismo svojoj podsvesti, iliti tom nekom biću koje je u njoj…

“Draga Tajno,

Mislila sam da mogu bez tebe, mislila sam da sam jača, da je moja volja, razum, svest, sve to jače od tvoga oporog mirisa, ali kako se prevarih! Ti si i dalje prisutna u svakoj pori, i svakoj pukotini zidova među kojima živim, i stalno me podsećaš na one stvari koje guram pod tepih, o kojima svesno ne želim da mislim. Rekla sam ti! Neću da osećam, zaključala sam srce, postala sam robot, jer samo tako se opstaje! Zašto uporno kuckaš kao detlić i budiš me, ne radi to! Hoću da mi postane lepo tako u realnosti, surovoj, hladnoj, usamljenoj, samo rad rad rad, disciplina, tome težim, ostavim moje srce i moje potisnute emocije na miru!

Pozdrav,

Tvoj Racio.”

Ovo je ono što većina ljudi radi kako bi preživeli dan za danom. Potiskivanje emocija, zaboravljanje događaja. Zamenjujemo život sa onim što mislimo ili nam nameću da život jeste. Biti surov, biti samo radnik u masi, biti ozbiljan, biti sredstvo za zarađivanje, a onda taj novac potrošiti na osnovne stvari koje su nam potrebne da bi nastavili sa “mučenjem”.

Ovako, niko nikada ne može biti srećan!!! A samo je potrebno da promenimo stav, način na koji gledamo na stvari, da promenimo ideje koje su u našoj glavi, samo treba da pitamo sami sebe-šta je to što može da nas učini srećnim, i da počnemo da se ponašamo u skladu sa tim, i za odvikavanje od starog načina na koji smo “nesrećno” živeli ne treba puno, verujte, tako je malo potrebno pa da budemo srećni! Samo treba da živimo u skladu sa samim sobom, i sa onim što uistinu jesmo, a ne sa onim što su nas učili da budemo, što je “norma” društva. Kako početi? Tako što ćete dozvoliti pomenutoj podsvesti da vas preplavi, svom delu koji se zove Id takođe, probajte da osetite sve, i ono animalno u vama, i ono potisnuto, zabranjeno da ispliva, samo osetite. Možda će vas naterati da plačete, da budete besni, ali ispraznite se. I posle ovog, zapitajte sebe, kada ste poslednji put osetili da ste srećni, ali zaista srećni. Kada ste poslednji put osetili da vas je zadovoljstvo opilo, i da vam je toliko lepo da ne želite da razmišljate o sutrašnjem danu? Jer, poenta i jeste da treba živeti sadašnji trenutak, ne misliti o prošlosti, ne misliti daleko u budućnost, biti prisutan ovde i sada. To je jako teško, um naterati da ne misli “daleko”, ali to je poenta življenja. Biti srećan, zadovoljan, ovde, sada, u trenutku, živeti dan za danom. Da kada se probudite, vaše prve misli budu pozitivne, pune ljubavi, prema sebi, i prema svakom ko je iole u vašem životu. Kada se ispraznite od svih “zaboravljenih”, potisnutih stvari, i kada se setite šta vas je činilo srećnim, to je onda vaš put kojim ići dalje. Možda u stadijumu života u kome ste, ne možete da radite neke stvari koje su vam došle na pamet, ali uvek možete naći zamenu, uvek možete da pronađete šta je to što bi bilo najbliže onom što volite i što će vas ispuniti.

To važi kako za posao, hobi, tako i za ljubav. Ako niste zadovoljni vezom u kojoj ste, zašto ostajate u njoj? Pogotovo ako znate da to guši i osobu pored vas. To je sebično. Zapitajte se koji su pravi razlozi zbog kojih se “mučite”, i analizirajte ih, i videćete da su smešni u odnosu na slobodu koju možete imati, ili u odnosu na ono što možete imati sa osobom koju možete voleti iskreno, i šta možete tek tada da izgradite! Sada, u ovom trenutku, pitajte se šta želite a šta imate, i verujte sve je moguće! Za početak jako je bitno napraviti plan šta želite, dakle, to nije razmišljanje “šta budućnost nosi” koje nas opterećuje, to je plan koji sami pravimo samo da nam olakša početak; onda razbiti stare misli i “okove” koji su vas kočili, i tada dan po dan, trenutak po trenutak, hodaćete ka svojoj sreći. Prvo, oslobođeni ideje da ne treba mešati racio i emocije, drugo, spremni da se suočimo sa svime što nam život sprema, treće, idemo ka ljubavi! Zar ima lepšeg puta?

Bez obzira ko smo, i bez obzira na način na koji smo živeli, “ceo život onako kako ne želimo”, nikad nije kasno, i uvek postoji način da se sve promeni! Svi smo mi sposobni da promenimo sve što jesmo, sposobni smo da se menjamo, i sebe i naše navike i ideje. A sve u cilju da nam bude bolje, da budemo srećniji. I sve u cilju da naše sledeće pismo podsvesti bude:

“Draga moja,

Nije prošlo mnogo vremena, ali šta sledeće treba da rešimo, šta je sledeće suočavanje? Već posle poslednjeg se osećam mnogo bolje. I hvala što misliš na mene, i što mi pomažeš da živim srećnije. Korak po korak.

Tvoje,

Srećno Biće.”

“Kada “ispravimo” naš um, navike, sve će doći na svoje mesto.”  Wayne Dyer