SAVREMENA LJUBAV

Muškarci su sa Marsa, žene sa Venere. I to je tako lepo metaforički rečeno. I tačno. Jednostavno, u mnogim stvarima se ne mogu razumeti. Žena želi jedno, muškarac drugo, i ako se i napravi kakav kompromis, a isti su neizbežni ako želimo da živimo u zajednici, jedno od njih dvoje ostaje nezadovoljno, ili nezadovoljeno.

Sara i Zoran sede za kuhinjskim stolom i ručaju. Sari prolazi kroz glavu kako je napolju divan dan i kako bi volela da prošeta sa svojim suprugom, dok Zoran misli o susretu sa drugarima, koji ga očekuju za sat vremena u prostorijama za mali fudbal. Ni jedno ni drugo ne izgovaraju svoje želje. Prva se na to ipak odlučuje Sara, i sa osmehom na licu gleda u Zorana, i govori o svom planu šetnje, i eventualnom ispijanju kafe u obližnjem kafeu, u bašti, dok Sunce zalazi. Zoran je gleda, i sasvim hladno izgovara da ga društvo očekuje posle ručka i da ne može. “Nisam znala da imaš dogovor…” “Nisam stigao da ti kažem, maločas me je Aca zvao. Šta sad praviš takvu facu, pa ne idem da se vidim sa nekom drugom, idem sa drugarima, a i ti kao ne znaš gde bih ja mogao biti…” “Nije to poenta. Ali ti si stalno sa njima, zašto jedan vikend ne možemo da budemo nas dvoje zajedno?” “Pa bili smo!” “Kada?” “Ne znam, skoro…” “Misliš, pre desetak dana, kada smo posle posete tvojoj tetki seli da popijemo čaj?” Zoran ustaje sa stola, iznerviran, kaže-“imam ja prava na svoje vreme”, i odlazi iz kuće. Sara sedi i dalje za stolom, i pokušava da se smiri, i da iskulira situaciju, ali kreću joj suze. Još jedna situacija u kojoj Zoran samo izađe i radi po svom. Unapred zna, da kada se bude vratio želeće da vode ljubav, i misliće da je time sve rešio.

Svakako Sara iz navedenog primera, dobila bi savet da prvo treba da gleda sebe, i da ako ona nije zadovoljna neće biti niko oko nje pa ni Zoran, a muški deo populacije bi verovatno podržao Zorana-da, naravno da ima pravo na svoje vreme. Ali, kako da Sara postavi sve na svoje mesto, kada je već “naučeno” ponašanje tu, i kako ukazati Zoranu da poštuje i želje svoje supruge? Jer, kao što već napisah, da bi zajednica dvoje ljudi opstala, kompromisi su neophodni, da ne kažem nužni, a oni dolaze iz poštovanje koje dvoje međusobno upućuju jedan drugom, više nego iz zaljubljenosti i ljubavi. Zaljubljenost je divan osećaj dok traje, ljubav je "više" stanje koje dolazi vremenom, dok opstanak veze ili braka ipak najviše zavisi od iskrenosti, poštovanja, razumevanja. Sve je stvar dogovora, rekao bi neko.

A ljubav? Jer, ni bez nje se ne može, zar ne? Ona je temelj. I kada bi mene neko pitao, a ja sam više emocionalno, nego racionalno biće, rekla bih prvo ljubav, pa dogovor, i sve ostalo što sam napisala.

Ali šta ako nije tako “ružičasto” kako ja i većina žena razmišlja, ako je pomalo Zoran u pravu? Ako je ljubav stanje u kome je svako svestan svoje egzistencije, drži se svoje slobode, pa je tako ljubav zapravo dinamika, a ne statika, i nije mesto odmora već mesto stalnog rasta i rada? Tada bi dvoje ljudi sebe doživljavali kao nezavisne individue koje rade u korist jedan drugom, a da se pritom doživljavaju potpuno kao nezavisni članovi zajednice, i ne bi bežali od sebe, ili partnera, već bi bili potpuno uključeni u proces razvoja "prisutnosti ljubavi". I onda ne bi bilo toliko bitno da li je došlo ponekad do sukoba ili ne, jer bi ljubav bila definisana kao dubina odnosa, kao samostalnost, prisutnost, dinamičnost i snaga onih koji se vole.

Zato, iako sam sa Venere, i to ponekad i pokazujem više nego što bi racio "voleo" da se pokazuje, poželim da posetim i Mars, da shvatim kako stanovnici tamo razmišljaju. Pa bih onda stanovnike svoje planete, i sebe, lakše posavetovala kako da odreaguju kada sledeći put “Zoran” želi da izađe sa “svojom slobodom”.

Ili… Ili se sve sve može svesti na: if you love sombody set them free…?