Calculations makes the love goes round…

 Čulo se zvono na vratima. Prokleto zvono koje se tako retko čuje. Pitala sam: ”Ko je?”. “Ja”, čuo se muški glas. Otvarala sam vrata nadajući se da sam dobro prepoznala glas koji je taj slog izgovorio. Da. Stajao je na otiraču, sa bednim cvetom u ruci, torbicom pod miškom-u jednom trenutku; u sledećem je spavao u krevetu dubokim snom. U međuvremenu htela sam da pitam kako me je našao, ko mu je rekao, šta traži on tu!!! Međutim kao da nije ni bilo bitno. Želela sam, zamišljala situaciju koja se desila i trebalo bi da budem zadovoljna time što se ostvarila. Ne, nisam bila. Sedela sam na podu, gledala usnulog “princa” i pitala se da li celo “ludilo” počinje po treći put. Ili se ipak sada nešto može promeniti, da li sada nešto može da bude drugačije, da li da opet pređem preko svega? Ili.. Kao što bi naši stariji rekli: “Ono što se jednom polomi, više nikad ne može da se sastavi kako je nekada bilo”…

Zvoni budilnik. Osam časova. Jutro. Obaveze. Stavljam kafu. Krevet je prazan i sve je to bio san. Ufff, dobro je! Čitamo razne bestselere koji nam govore o ljubavi, čak i o apsolutnoj ljubavi… Neki nam "stručnjaci" govore kako treba sve nekako i iskalkulisati, nije sve ružičasto a kamoli crno-belo, da je sve stvar kompromisa i koliko daš toliko primaš, zapravo “trudi se da više dobiješ nego što daš”, jer tek tada se vidi da voliš sebe... Molim? Zar sam osećaj ljubavi koji neko oseća nije dovoljan da čovek bude zadovoljan sobom, tim saznanjem da je sposoban za tako nešto divno, kao što je voleti?

          Potreba za apsolutnom ljubavlju? Apsolutno… Matematika… Kalkulacije… Da li ja osećam, ili ja još uvek ne osećam? Hoću li da merim ili neću? Možda je ipak bolje da stavim srce na tas?

          Da li je ljubav sada postala matematika? Gde su se hemija i biologija izgubile u celoj priči?!

U vremenu u kojem smo sada, na sreću ili ne, ipak još uvek ne želim da osećanja vezujem za digitron. Ljubav je ljubav, novac je novac, a matematika, ona je divna-dok god se ne meša sa vibracijama naših srca!

kako ona razmišlja?

Prelazila sam ulicu, umorna kao pas, sa teškim kesama, prepunom torbom na ramenu. Naočare su pretile da mi skliznu sa nosa oivičenog kapljicama znoja koje su se neminovno pojavljivale zbog termoregulacije, posledice jako toplog dana i tereta koji sam nosila sa sobom, bukvalno i metaforički. Jedan ću uskoro da spustim na stolice kada uđem u maleni kutak u koji sam se tek uselila, gde je još sve bilo natrpano kutijama i vrećama, jer nisam stigla da se raspakujem. Drugi će još neko vreme biti na i u meni.

Izbrisana je svaka napisana reč, broj telefona je promenjen, slike se više ne gledaju, mesto stanovanja takođe nije isto, tako da sam bila sigurna da me više ne može pronaći. To sam želela, realno, tako je trebalo da bude. A “teret prošlog” koji i dalje nosim, nekako ću se već sama izboriti sa tim, potpuno sama, svakako neću srljati u “nove priče” dok se sa "starim" ne izborim. Sve novo što počne dok se staro ne završi, neće valjati, ili to nešto novo treba da bude mnogo mnogo jače da uvede promene iz korena. Sipala sam neki sok koji ne znam ni zašto sam kupila, otpila gutljaj i pomislila da je možda on zvonio već na moja vrata, na staro zvono, da je već video svoju čašu pred vratima. Zamislila sam šta je pomislio ako se to zaista desilo. U stvari, samo sam mogla da pretpostavljam jer posle svega više nisam ni bila sigurna ko je uistinu on. Dok smo bili zajedno, dok smo boravili u istoj prostoriji, jednostavno sam mogla da osetim, vidim, okusim svaku njegovu emociju, da protumačim grimase na njegovom licu. Sada, sedeći tako sama, sa ukusom šargarepe u ustima, nisam znala više ništa o njemu. Osim imena i prezimena. Sve ostalo je bilo magla, nešto strano, nepoznato, napušteno, “ono što je ostalo iza”.

Verujem da ni on sada ne zna ko sam ja. Iako je znao kako dišem, kako spavam, kako jedem, kako plačem i kako se smejem i šta ću naredno reći ili uraditi (da, ponekad je i to znao), sada sam i ja za njega misterija, možda nešto što će pamtiti kao lepi “izlet” iz svakodnevnog života, ništa više.

Još jedan gutljaj soka od šargarepe.

Pogled na sve što je trebalo raspakovati sada, u ovom novom stanu i novom životu, a šta treba da se “baci i zaboravi ili makar u odgovarajuće fioke stavi”, zaustavio se na kutiju iz koje je virilo nešto narandžasto, nešto za šta sam znala da još uvek ima i miris i otisak. Zašto li sam kog vraga kupila baš sok od šargarepe?! Ustala sam, uzela tkaninu u ruke, suzdržala suze, uzela makaze, isekla sam uspomenu, bacila u kesu koja ide u kontejner. Onda sam prosula sok u sudoperu i bacila takođe i tetrapak u smeće.

Da, kada se nešto završi, kada nešto treba da se završi, svaki miris treba da se iskoreni i da se na njega više ne misli. Verujem da i on tako sada razmišlja. Ma nije on ni tražio mene, niti je imao potrebu za tim, kao što verovatno želi da izbriše i moj miris iz svoje memorije. Ne razmišlja on o meni.

Uključila sam neki evergreen, nešto slatkasto što može da se pevuši i “bacila se” na sređivanje makar jednog dela stana i kutija. Idemo u osvajanje novog prostora…. Dok to budem radila, verovatno ću smisliti način kako da tek ponekad, u nekoj priči koja se možda slučajno “pokrene”, pomislim na njega… 

KADA SE NEŠTO ZAVRŠI?

Sećam se prvog puta… Mirisala je na srebro, il’ ne, na neku starudiju iz babinog ormana. Ne znam tačno. U stvari, ni dan danas, ništa u vezi nje nije potpuno jasno. Iskreno, ne znam šta voli; nisam svestan ni šta je u meni zavolela. Ali to sada nije ni bitno, jer ispred njenih podstanarskih vrata jutros sam zatekao šolju za čaj i korpicu sa poslednjim cvećem koje sam joj poklonio. Pozvonio sam tri puta, čisto reda radi, ali niko nije otvorio. Nikog više nije bilo u stanu. Eto, ni to nisam znao…

Mogao bih dugo da vam pričam o njoj, barem o onim stvarima koje sam kod nje uočio, one koje sam dugo posmatrao i koje moraju biti istina, ako je sve drugo sa njom bila laž-na primer, kako jede, kako spava, kako ispija vodu iz čaše, kako se nasmeje kada u stvari želi da zaplače… Mogu mnogo da vam pričam o njoj, kažem, ali ne želim… Ne umem tako lepo da ispričam, a da ne pokvarim sliku u mojoj glavi.

Ali jasno se sećam našeg prvog susreta, njenih krupnih očiju, blagog, upitnog pogleda, usana koje su nervozno uvlačile dim, a opet, njene kose, čija je svaka dlaka odavala samouverenu lavicu spremnu za lov. To mi se najviše dopalo. To što sam bio uveren da ćemo probati Evinu i Adamovu jabuku, što će svoje nokte zariti u moje meso. I mada smo oboje znali da priča ne može trajati duže od jedne pesme, dozvolili smo sebi da se zaljubimo jedno u drugo. Ne mnogo, zapravo malo, tek toliko da kada se ugledamo, oboje poželimo da se stopimo u jedno, da zajedno zatvorimo oči i odsanjamo jedan san. Da počinimo jedan od smrtnih grehova-preljubu. Sa njom sam to mogao, jer negde duboko u meni, što nikada ni njoj ni sebi neću priznati, znao sam da je prava u pogrešno vreme; da je moja muza, moj put za ostvarenje želja. Jedino što priznajem je to da ni sam ne znam šta sada sa njom, to jest sa mislima o njoj u mojoj glavi! Ne želim da je izgubim, iako smo sada razdvojeniji nego ikad, a ne znam kako da skupim snagu za potpunu bliskost.

Sećam se prvog puta… Mirisala je na srebro i jabuku iz babinog ormana. I dok ovo pišem, nemir raste i prokleta želja sa njim. Trebalo bi da je opet nađem i vidim. Gde god i sa kim god da je! Možda dok je budem tražio, smislim način kako da zanavek ostane kraj mene…