Prelazila sam ulicu, umorna kao
pas, sa teškim kesama, prepunom torbom na ramenu. Naočare su pretile da mi
skliznu sa nosa oivičenog kapljicama znoja koje su se neminovno pojavljivale
zbog termoregulacije, posledice jako toplog dana i tereta koji sam nosila sa
sobom, bukvalno i metaforički. Jedan ću uskoro da spustim na stolice kada uđem
u maleni kutak u koji sam se tek uselila, gde je još sve bilo natrpano kutijama
i vrećama, jer nisam stigla da se raspakujem. Drugi će još neko vreme biti na i u meni.
Izbrisana je svaka napisana reč,
broj telefona je promenjen, slike se više ne gledaju, mesto stanovanja takođe
nije isto, tako da sam bila sigurna da me više ne može pronaći. To sam želela,
realno, tako je trebalo da bude. A “teret prošlog” koji i dalje nosim, nekako
ću se već sama izboriti sa tim, potpuno sama, svakako neću srljati u “nove
priče” dok se sa "starim" ne izborim. Sve novo što počne dok se staro ne završi,
neće valjati, ili to nešto novo treba da bude mnogo mnogo jače da uvede promene
iz korena. Sipala sam neki sok koji ne znam ni zašto sam kupila, otpila gutljaj
i pomislila da je možda on zvonio već na moja vrata, na staro zvono, da je već
video svoju čašu pred vratima. Zamislila sam šta je pomislio ako se to zaista
desilo. U stvari, samo sam mogla da pretpostavljam jer posle svega više nisam
ni bila sigurna ko je uistinu on. Dok smo bili zajedno, dok smo boravili u
istoj prostoriji, jednostavno sam mogla da osetim, vidim, okusim svaku njegovu
emociju, da protumačim grimase na njegovom licu. Sada, sedeći tako sama, sa
ukusom šargarepe u ustima, nisam znala više ništa o njemu. Osim imena i
prezimena. Sve ostalo je bilo magla, nešto strano, nepoznato, napušteno, “ono
što je ostalo iza”.
Verujem da ni on sada ne zna ko sam
ja. Iako je znao kako dišem, kako spavam, kako jedem, kako plačem i kako se
smejem i šta ću naredno reći ili uraditi (da, ponekad je i to znao), sada sam i
ja za njega misterija, možda nešto što će pamtiti kao lepi “izlet” iz
svakodnevnog života, ništa više.
Još jedan gutljaj soka od
šargarepe.
Pogled na sve što je trebalo
raspakovati sada, u ovom novom stanu i novom životu, a šta treba da se “baci i
zaboravi ili makar u odgovarajuće fioke stavi”, zaustavio se na kutiju iz koje
je virilo nešto narandžasto, nešto za šta sam znala da još uvek ima i miris i
otisak. Zašto li sam kog vraga kupila baš sok od šargarepe?! Ustala sam, uzela
tkaninu u ruke, suzdržala suze, uzela makaze, isekla sam uspomenu, bacila u
kesu koja ide u kontejner. Onda sam prosula sok u sudoperu i bacila takođe i
tetrapak u smeće.
Da, kada se nešto završi, kada
nešto treba da se završi, svaki miris treba da se iskoreni i da se na njega
više ne misli. Verujem da i on tako sada razmišlja. Ma nije on ni tražio mene, niti
je imao potrebu za tim, kao što verovatno želi da izbriše i moj miris iz svoje
memorije. Ne razmišlja on o meni.
Uključila sam neki evergreen, nešto
slatkasto što može da se pevuši i “bacila se” na sređivanje makar jednog dela
stana i kutija. Idemo u osvajanje novog prostora…. Dok to budem radila,
verovatno ću smisliti način kako da tek ponekad, u nekoj priči koja se možda
slučajno “pokrene”, pomislim na njega…
Нема коментара:
Постави коментар