kanta sa božurima

Rekoše mi da se popnem uz stepenice, pa onda prva vrata levo i kad prođem kroz nih, prođem i prostoriju sa klupicama, koja miriše na etanol i tada ću videti staklena vrata. Ta vrata vode na terasu. I ona tamo sedi u bade mantilu, belom, bolničkom, dozvolili su joj da izađe malo na vazduh. Upozorili su me da dolazim van vremena posete, da je imala težak dan, da joj nije bilo baš najbolje, jer je srce danas očigledno nekako davalo do znanja da će me videti, pa je radilo ubrzanije. Pitala me je medicinska sestra ko sam, sve druge je već videla. Rekao sam-prijatelj. Ne znam što sam to rekao, dovoljno sam svestan da to nisam. Ali dok sam stajao pred upitnim pogledom stroge starije žene, sa buketom božura u rukama, nekako mi je najprikladnije delovalo da kažem tako nešto… Da i sam poverujem da sam kao prijatelj došao da vidim kako je.

Kroz maglu se sećam telefonskog poziva, u kojem me obaveštava njena drugarica da je ona u Urgentnom, da joj pozlilo, da će je zadržati na pregledima, žele da se uvere šta se to dešava u njenoj perikardijalnoj duplji i da je nju zamolila da me nađe i obavesti me šta se dešava. Kroz maglu se sećam i kako mi je krv udarila u glavu i kako sam bezrazložno pobesneo i u kući nisam mogao da objasnim, kažem, zašto se osećam tako kako se osećam. Izašao sam napolje, na kišu, psovao naglas i bilo me je briga da li me prolaznici gledaju. Mislio sam samo: “Zašto se to njoj dešava kog vraga?!” I pomislio sam, naravno, zašto posle svega i dalje misli na mene. I ako pita, da sigurno želi da me vidi.

Zato sam eto ispred tih staklenih vrata i samo treba da ih otvorim i videću je, posle toliko vremena. I onda šta? Znala je uvek ko sam, znala je da neki ljudi jednostavno ne idu zajedno-da smo među njima i mi, znala je da novi život posle našeg rastanka jeste i njoj i meni kvalitetniji. I zašto ja onda stojim ovde? Sigurno se seća kako sam govorio da ljubav nije dovoljna. Kako se nisam ni okrenuo kada sam odlazio i kako sam obrisao svaki korak koji bi vodio ponovo do nje. I kako sam joj rekao grubo: “Čemu suze, ne preteruj, ne dramatizuj?” Zašto bi sada izgovarala moje ime, htela da me vidi? Da bi mi se nasmejala? Kako sam ipak došao, kako sam popustio? Kako opet varam sebe? Kako je nisam preboleo? A govorio sam da se nikada neću osvrtati za našom pričom, da je brišem. Dobro, možda zaista postoji i nešto pozitivno u svemu, možda želi da uistinu budemo prijatelji. "Ma daj, saberi se. Zna ona da je to posle svega nemoguće. I šta bi i rekli jedno drugom? Reči su presušile."

U uglu sobe koja je mirisala na etanol video sam kantu za smeće. Kanta za smeće ume nekad da bude divna! Kako sam je ugledao, bio sam siguran u grešku koju bih napravio kada bih otvorio vrata, kada bih je pogledao u oči, dao nadu-njoj, sebi… Nadu za šta?!

Bacio sam božure u kantu, brzo, strčao niz stepenice. Sestre nije bilo u hodniku i samo sam ušao u lift. Vratio sam se kući, pustio film. Delete. Brišem iz glave da sam uopšte negde bio.

"Da li je videla cveće kada se vraćala sa terase?"