I tako... Jednog jutra sam se probudila, i shvatila da cela situacija „guši“. Jednostavno, fizički sam osećala užasne simptome, jako lupanje srca, bol, nemoć, na ivici suza, a opet taj „kamen“ na mojim leđima mi nije dozvoljavao da zaplačem. Kao da je bilo-„ kad me se oslobodiš, onda plači i isplači se do mile volje, sada kada sam još tu, zabranjeno ti je da osećaš bilo šta! Ti si mašina koja MORA da radi šta joj ja kažem, da misli kako JA mislim, da voli kako JA volim, ma MORAŠ sve kao i ja!“. Užas! Zarobljena u sopstvenoj iluziji, bez prava žalbe, sama sam uletela u celu priču, pored svega što me je mučilo sa strane, svi gubici, sva razočerenja, ljudi koji su otišli iz mog života... Možda sam zato i ostala da se držim za NJEGA (mog bivšeg partnera) kao nekog koji je eto tu, prosto je tu. Sada znam kako je pogrešno sve to bilo!!! Ali proces sazrevanja, transformacije, prelazak iz jedne životne faze u drugu, is a bitch! I naučila sam to na teži način. (Možda se tako bolje uči...)
Elem, kako je svanulo, tako je osećaj u meni postao neopodnošljivo nepodnošljiv, i ustajući, stavljajući kafu/čaj, za nas dvoje, tako sam postajala sve više svesna da je to bio dan „D“, i da više ništa neće biti isto, ni sa njim, ni sa mnom, ni sa ljudima oko mene. Postala sam svesna da će krenuti promene koje će retko ko skapirati, a i retko ko moći da prati, i da će ljudi munjevitom brzinom ulaziti i izlaziti iz mog života. Poslužila sam ga čajem, sela, uzela gutljaj svoje kafe, i pogledala ga direktno u oči, što sam sa njim retko činila (nije voleo da ga neko posmatra tako dugo, direktno), i izgovorila- „Danas krećem sa rešavanjem problema. Danas TREBA nešto da počne da se menja, ja ne mogu više ovako. Potiskivanju je kraj... Sve što se desilo... Ne mogu više da ćutim...“. I moj pogled je govorio: “Da li ostaješ uz mene?“ Nije me više gledao, pozdravio se, i otišao na posao. Kasnije toga dana, kada sam već uspostavila kontakte sa ljudima koji su mi danas divni poznanici, prijatelji, i koji će biti tu i kada budem potpuno završila sa svojom „transformacijom“ (kako to zvuči, kao da postajem vanzemaljac, hehe), i kada budem postala „neko“, moj bivši dragi je rekao-to je to. Preko telefona, rekao je da prekida sa mnom, i da ga više ne zovem, da mu više nisam potrebna, takva kakva postajem ( to jest, takva kakva sam uvek i želela da budem, ali sam dozvolila sebi da me sputava). I to je bio naš kraj. Onda su nastupila i zahlađenja i krajevi nekih prijateljskih odnosa... I sve je to bolelo, nešto još uvek pomalo boli, ali kako kažu-to je sastavni deo procesa. „Staro treba da ode, da bi nešto novo bolje došlo.“ I sada verujem (pokušavam, još malo mi treba) da je to tačno. Ljudi budu u našem životu sa razlogom, da nas nečemu nauče, da nešto sa njima prođemo, ali onda odlaze dalje drugima, niko nije naše vlasništo za vjek i vjekova.
Najteži deo tog procesa, ipak jeste period kada zaista ostanete sami, a to se desi kad-tad. Nekada traje duže, nekada kraće, ali postoji period kada ste zaista usamljeni. Sedite sami kod kuće, sedite sami u kafiću, niko vas ne zove, nikog ni za leka... E taj period kad izdržite, prešli ste dosta!!! I kada kažete sebi da ćete možda tako i zauvek biti sami, onda ste „očišćeni“ i spremni za nove ljude i nove situacije. Onda sledi novi život! I neograničavajuće pozitivne mogućnosti! Zato, kada je teško, najteže, stisni zube, i izbori se sam sa sobom, jer to je najbitnija borba-to je borba za bolji život!
I, kako vam je počela godina nova? Jeste li doneli bitne odluke? I upravo ih sprovodite u delo? Rešili ste da nešto treba da se menja, i sada osećate to u sebi, i oko sebe… Ni ljudi više nisu isti oko vas, nešto kao da se u vazduhu širi… Ili je to samo vaša energija, energija promena koju vi širite oko sebe, i koja se projektuje na druge, pa sad, ko vas isprati u tome, taj ostaje pored vas, ko ne-odlazi polagano iz vašeg života, ili makar kontakt sa tobom osobom se smanjuje (menja)… “Pala” je i odluka da sa nekim ostanete samo drugovi (a želeli ste biti mnogo više od toga), da je tako najbolje prvo za vas, a onda i za drugu stranu, pa se uveravate da li je to moguće… Hm, i jeste li? Sa mnogima sa kojima sam razgovarala, početak ove godine doneo je drastične promene, izrečene su neke teže reči, a sa druge strane čule su se jako lepe od ljudi od kojih nisu očekivali… Posle nečeg ostaje gorak ukus u ustima, opet posle nekih stvari, mir u duši… I na kraju, činjenica da sve zavisi samo od nas… Možemo mnoge stvari, da nam bude lakše, prepisivati sudbini, volji Božijoj, ali ta volja je samo volja da nam se da ovaj život koji živimo, ništa više. Ostalo, šta činimo, ili ne, ostaje samo na nama. Mi smo ti koji krojimo sopstvene dane. A oni jako brzo prolaze, i ono što nismo uradili juče, ne možemo da vratimo dan pa da uradimo naknadno, ili što pak jesmo, uradili smo i nema nazad. Možemo samo da se potrudimo da danas, i sutra, i narednih dana, bude drugačije. Sa više optimizma… I kako mi činimo stvari onako kako mislimo da je najbolje za nas, tako i drugi ljudi čine za sebe što misle da je za njih najbolje, i sa tim se treba pomiriti. Ljudi odlaze, ljudi ostavljaju, i to je jednostavno tako. “Samoća je poput kiše, bude pa je nema više”, kaže jedna pesma, pa ako ste osetili usamljenost u nekom trenutku ovih dana, verujete, proćiće taj osećaj. Dajte vremenu vremena... Promene se dešavaju, i neminovne su, svi se mi menjamo, okolnosti se menjaju, i mi treba da idemo u korak sa njima, a ne da očajavamo što se nešto dešava onako kako mi ne želimo, jer možda smo, i verovatno jesmo, to želeli u sebi, i onda se to i desilo, a mi se iznenađujemo.
I većina ljudi je upravo ovih dana razmišljala o srodnoj duši… Kada će se pojaviti, i da li će…? Ili će ostati tako sami, ili sa pogrešnim odabirom partnera koji nas samo iscrpljuju, lažu, obmanjuju, obećavaju pa ne ispune, a mi se mirimo sa tim, dozvoljavamo da nas “gaze”, upadamo u iluziju da će se nešto promeniti, a neće… Činjenica je da ako u startu nešto dozvolimo drugoj osobi, i kasnije želimo da to promenimo, jako će teško ići, ili neće se desiti nikako, jer smo bili jedno, i toj drugoj osobi je sada nezamislivo “da smo neko drugi”. A zapravo to smo mi, isti, samo smo skinuli ružičaste naočare zaljubljenosti, i želimo da nas neko poštuje. To se neće desiti dok mi ne počnemo da poštujemo sami sebe.
Mnogi su osetili samoću ovih dana. Usamljenost. Makar i bili u društvu. Osetili da im nešto nedostaje. Da su u najmanju ruku odbačeni, suvišni. Da ih ljudi ne prepoznaju i ne prihvataju na način na koji su nekada. Da nisu “dobri” drugovima, drugaricama, porodici, ljubavniku, partneru, kolegi, bilo kome. Osetili su da je njihovo postojanje ograničeno samo na njih same, na dušu koja je zatvorena u telu, i nema sa kim da se spoji, da podeli svoje osećaje. Dešava se to za vreme praznika… Takozvana praznična depresija. Potreba da se nečemu ili nekome pripada. A onda se na kraju shvati da se pripada samo sebi, i uvek sebi, i da sa kim god delili svoja razmišljanja, stavove, nesuglasice, emocije, na kraju, kada se razmena toga prekine, ostajemo sami u svojoj koži. Otuda i taj osećaj usamljenosti. Koji može da razdire, da boli jako. Kako je govorila Majka Tereza: “Usamljenost i osećaj da nisi poželjan je najgore siromaštvo”. I toga se treba osloboditi. Jer svaki dan donosi nove stvari, svaki dan je poklon na kome treba da zahvalimo, i da jučerašnji otpustimo-bio je loš, ali nećemo dozvoliti da i današnji bude takav. Dobićemo poklon od nekoga, dati poklon nekome, u bukvalnom smislu, nekoga nasmejati, probati da budemo pozitivni, i kad-tad, to što smo ulagali u svoje pozitivno, vratiće nam se.
I ovi dani su bili idealni da se saberemo, oduzmemo, da razmislimo o svemu što nas je mučilo, da zaključimo neke stvari, na neke da stavimo tačku. Sada je vreme za radikalne promene, u nama prvenstveno, a samim tim i ono što će se dešavati oko nas-menjaće se. Na način koji treba, odgovaralo to nama ili ne, to je jednostavno posledica onog kako se i mi menjamo. Može se desiti da mnogo toga izgubite, i da zaista u nekom trenutku ostanete sami, ali zato će vam u skladu sa onim što želite (i “privlačite” svojom željom i promenom) doći nove stvari, “revolucionarne”, i upravo one koje su prave za vas!!!
Ako ste odlučili da radite na sebi, za vas se završava jedna faza života, faza u kojoj ste sve što osećali i želeli a niste smeli “gurali pod tepih”, iz straha od osude, tuđeg mišljenja! Sa promenom, menja se vaš stav prema tome, jer vi, i samo vi živite svoj život, retko kad i retko ko će biti uz vas kada vam bude zaista teško. I zato, slušajte svoje unutrašnje “ja”, to je poenta promene, sa novom fazom-novi vi, pa sviđalo se to drugima ili ne. Rastajete sa sa starim principima, sa iluzijom, i prihvatate promene, i idete hrabro dalje. Nema zastajanja, nema straha, nema padanja. Ako ste nešto odlučili, idite do kraja! Niko to neće učini umesto vas!
I kao što pitah na početku, kako je počela godina? Kada je splasnula ushićenost slavlja, sigurno ste osetili nešto od napisanog… Jer ovo je godina promena, svi nam to govore, naučnici, astrolozi, numerolozi… Godina ideja, i briljantnih oduka! Tako da, šta god da vam se desilo ovih dana, korak je veliki za vas, deo vašeg napretka, koliko god to nestvarno zvučalo. Sa svakom sitnicom koja se desi, postajete mudriji. Za kraj ovog teksta, deo molitve Majke Tereze koji treba da nam bude vodilja: “O Gospodine, Ti si rekao, da će naš Otac na nebu brinuti o nama, onako kako se brine o ljiljanima u polju i o pticama koje nebom lete. Ti, koji nikada nisi imao mesto na koje bi spustio svoju umornu glavu, Ti budi naš učitelj. Nauči nas da verujemo u ono što je Bog prorekao i pomozi nam da savladamo naše ljudske slabosti. Slabost nikada nikog nije učinila srećnim. O Gospodine, daj nam svoj Sveti duh, da mi kroz veru, koju nam propovedaš, spoznamo da smo mi tebi važniji od svakog lepog ljiljana i price pevice u zraku. Amin.”
(i dok čitate tekst, uživajte u pesmi Andree Bočelija; koliko ljubavi ima u njegovom glasu)
