KUTIJA

Otišli smo do onog mesta na obali

Gde je zakopana kutija uspomena

Umirali smo od znatiželje

Šta li smo to nekad kao deca maštali?

Šta li smo sve to zakopali

Ostavili na tom obeleženom mestu

Da nas seća kad porastemo?

Nekih stvari iz prošlosti se ipak nismo odrekli

Neke snove, znali smo, imamo iste kao tada…

Kutija nije bila tu gde smo smo je ostavili

Odlučili smo da odemo još petnaestak metara

Da nije možda tamo?

Nije je bilo…

Tražili smo ceo dan naše uspomene

Naše detinjstvo

Naša nadanja, ljubavi prve

Sve je nestalo

Možda je okean odneo sve to

Pogledali smo se i krenuli nazad

Hodali ćuteći…

Svako je u sebi pomislio isto:

“Vreme je da mislim na sada i ovde,

I da verujem u lepu budućnost.”

Kutiju je našao neki dečko

Koji dan kasnije

Kada je primetio da nešto viri iz peska

Ništa mu nije bilo tako zanimljivo u njoj

I bacio je.

Mi smo već bili uveliko u svojoj realnosti

Pokušavajući da ono što smo pomislili na obali

Realizujemo-

Da počnemo da verujemo.