La NOVI ŽIVOT

I tako... Jednog jutra sam se probudila, i shvatila da cela situacija „guši“. Jednostavno, fizički sam osećala užasne simptome, jako lupanje srca, bol, nemoć, na ivici suza, a opet taj „kamen“ na mojim leđima mi nije dozvoljavao da zaplačem. Kao da je bilo-„ kad me se oslobodiš, onda plači i isplači se do mile volje, sada kada sam još tu, zabranjeno ti je da osećaš bilo šta! Ti si mašina koja MORA da radi šta joj ja kažem, da misli kako JA mislim, da voli kako JA volim, ma MORAŠ sve kao i ja!“. Užas! Zarobljena u sopstvenoj iluziji, bez prava žalbe, sama sam uletela u celu priču, pored svega što me je mučilo sa strane, svi gubici, sva razočerenja, ljudi koji su otišli iz mog života... Možda sam zato i ostala da se držim za NJEGA (mog bivšeg partnera) kao nekog koji je eto tu, prosto je tu. Sada znam kako je pogrešno sve to bilo!!! Ali proces sazrevanja, transformacije, prelazak iz jedne životne faze u drugu, is a bitch! I naučila sam to na teži način. (Možda se tako bolje uči...)

Elem, kako je svanulo, tako je osećaj u meni postao neopodnošljivo nepodnošljiv, i ustajući, stavljajući kafu/čaj, za nas dvoje, tako sam postajala sve više svesna da je to bio dan „D“, i da više ništa neće biti isto, ni sa njim, ni sa mnom, ni sa ljudima oko mene. Postala sam svesna da će krenuti promene koje će retko ko skapirati, a i retko ko moći da prati, i da će ljudi munjevitom brzinom ulaziti i izlaziti iz mog života. Poslužila sam ga čajem, sela, uzela gutljaj svoje kafe, i pogledala ga direktno u oči, što sam sa njim retko činila (nije voleo da ga neko posmatra tako dugo, direktno), i izgovorila- „Danas krećem sa rešavanjem problema. Danas TREBA nešto da počne da se menja, ja ne mogu više ovako. Potiskivanju je kraj... Sve što se desilo... Ne mogu više da ćutim...“. I moj pogled je govorio: “Da li ostaješ uz mene?“ Nije me više gledao, pozdravio se, i otišao na posao. Kasnije toga dana, kada sam već uspostavila kontakte sa ljudima koji su mi danas divni poznanici, prijatelji, i koji će biti tu i kada budem potpuno završila sa svojom „transformacijom“ (kako to zvuči, kao da postajem vanzemaljac, hehe), i kada budem postala „neko“, moj bivši dragi je rekao-to je to. Preko telefona, rekao je da prekida sa mnom, i da ga više ne zovem, da mu više nisam potrebna, takva kakva postajem ( to jest, takva kakva sam uvek i želela da budem, ali sam dozvolila sebi da me sputava). I to je bio naš kraj. Onda su nastupila i zahlađenja i krajevi nekih prijateljskih odnosa... I sve je to bolelo, nešto još uvek pomalo boli, ali kako kažu-to je sastavni deo procesa. „Staro treba da ode, da bi nešto novo bolje došlo.“ I sada verujem (pokušavam, još malo mi treba) da je to tačno. Ljudi budu u našem životu sa razlogom, da nas nečemu nauče, da nešto sa njima prođemo, ali onda odlaze dalje drugima, niko nije naše vlasništo za vjek i vjekova.

Najteži deo tog procesa, ipak jeste period kada zaista ostanete sami, a to se desi kad-tad. Nekada traje duže, nekada kraće, ali postoji period kada ste zaista usamljeni. Sedite sami kod kuće, sedite sami u kafiću,  niko vas ne zove, nikog ni za leka... E taj period kad izdržite, prešli ste dosta!!! I kada kažete sebi da ćete možda tako i zauvek biti sami, onda ste „očišćeni“ i spremni za nove ljude i nove situacije. Onda sledi novi život! I neograničavajuće pozitivne mogućnosti! Zato, kada je teško, najteže, stisni zube, i izbori se sam sa sobom, jer to je najbitnija borba-to je borba za bolji život!