I want to believe

Prvi “pravi” sneg… Grad je beo, vazduh je nekako čistiji… I kada samo pogledate pahulje, ni jedna nije ista… Kakva magija! Toliko čistote i lepote, u inače ne tako lepom vremenu u kome živimo sa ljudima kojima ne možemo verovati. A onda, opet okrećem pogled, i pogledam u sneg… Kada bi mogao da malo pročisi umove naše!

Govorimo o promenama, o želji, o ljubavi, strasti, o tome da je sve moguće dok god je u našim mozgovima misao o tome; razgovaramo, pitamo, tražimo, dajemo. Dok jednog dana, ne pukne bomba u nama! Tada više ništa nije važno, tada sve izgubi poentu. Ispred je ogromna praznina besmisla, koju treba ispuniti, a iza ne postoji, iza nas je litica. Odemo li pola koraka unazad, padamo, umiremo. I onda polano, tek koliko da mislimo da to činimo, idemo napred, a imamo osećaj da gorimo, da izgaramo, da nam mozak ključa!!! Gde je to bolje za koje su nam govorili da dolazi kad radimo na sebi, kada se trudimo, kada nešto piskaramo, crtamo, savetujemo se??? Ili nam je jednostavno nema pomoći. I spremni smo da se vežemo, sami sebe onako da prikucamo, za krevet, da uštedimo na zdravstvenom osiguranju. Jednog dana, posle svega što smo radili, nametne se pitanje samo: “Čemu sve to?”

I opet gledam u sneg, i u moć regenarcije želim opet da verujem. Okrećem brojeve telefona ljudi koji su iz nekih svojih razloga, opravdanih za njih, prestali da zovu. Gledam u ljude koji su tu sada, pored mene, koji još uvek nisu odustali. Upoređujem. Između toliko različitih svetova, poput pahuljica koje padaju, gde sam ja? Kome sam bliža? Po stavovima, uverenjima, po onome što možeme učiniti da ostanemo zajedno, uprkos poteškoćama? Ako je energija naših misli, najjača koja postoji, i ako sve na kraju bude onako kako smo i zamišljali, pitam se, kojim ljudima odgovara energija mojih misli? Kome da se okrenem? Ili je dovoljno da stojim na litici, i sami će ljudi prići, oni koji zaista žele? Prići će onaj koji će pružiti ruku spasenja, jer sigurno postoji neko ko je u našim životima Anđeo. “Verujem da misliš na mene, verujem da veruješ da mislim na tebe, i verujem da i kada patiš ipak veruješ da ništa nije isto bez nas, nas-zajedno.”