“I čekaj, hoćeš da kažeš da se ja ne sećam tog datuma??? Ja možda zaboravljam dosta stvari, ali one koje su bitne ostaju urezane, i ne možeš da me ubediš da je to bilo tada! Izvini, molim te, ali mene je bolelo, a ne tebe, i ja sam vrištala, i kukala, i mene su seckali, nisu tebe! Da su tebe, pa hajde, da prihvatim činjenicu da ti to bolje znaš… Ali ne, dragi moj, taj dan je moj, i njegov! On je tada suočen sa činjenicom da sam ja njegova najbliža, i da će ubuduće sa mnom moći da priča o svemu, a da si ti “strogi policajac” koji, kao što i radiš, kontroliše i naređuje. I ko je gledao u zvezde kada smo želeli da saznamo šta će biti dalje? Ja! Ja sam unosila podatke, ti si ćutao i slušao… I sad me ubeđuješ da li je bilo ovog ili onog dana… E pa, ne može! Znam ja sigurno…”
Okrećem se od sudopere, gledam u trpezarijski sto, ubeđena da je on tu i sluša, da je započeta diskusija… Ali ne… Pričala sam izgleda sama sa sobom. On nije čak ni u stanu.
San svake devojke-dom, porodica, deca, muž sa kojim se vodi razgovor. Mada… Sve češće čujem da se devojke odlučuju za karijeru, i uspeh na poslu, da su odustale od “potrage za onim pravim”, ili bar “onim normalnim”. Šta činiti? Izmisliti možda neku novu planetu, pa će astrolozi dati mnogo bolje prognoze, a kada planete dođu u poziciju trigona, onda će se (možda) dvoje sresti, zavoleti, and they will live happily ever after…
Нема коментара:
Постави коментар