iz dnevnika jedne konkubine

"Hoćeš tako da se igramo? Hoćeš da budeš takav prema meni? Da me tretiraš kao korisnu robu? OK. Ali, mali, spremi se na oštru borbu, ne sa mnom, već sam sa sobom, sa svojom savešću, ako je imaš... Mada, takvi kao ti, retko je imaju. Takvi kao ti imaju zato ogroman ego, i mnogo će te zato boleti ako te čačnem u ono mesto koje ti je bitno (a znam ga, naučila sam da te čitam, to bar nije bilo teško), i koje tvoj ego neće podneti. Mrzećeš me, rećićeš-„kučka jedna“, ali to je ništa naspram onog što ti meni radiš, dragi... Nije lako biti i svetica i kurva, a ti misliš da se to može. Ako hoćeš da se tako igramo, nemoj da brineš, dobićeš oba dela moga sklopa. Umem ja da se igram „prljavo“. Samo, moram da te upozorim... Neće ti se dopasti ishod situacije, jer ja nisam ista koja sam nekada bila, niti si ti dorastao tome, a misliš da jesi. Dobićeš šta si tražio, neću da ispadnem lažov, obećala sam ti, ali unapred znam da gubiš. Nisi ti jak, gubiš lako tlo pod nogama, dušo. Uh, biće gadno... Ali, sam si rekao-„hoću samo sex, to se sa tobom isplati, i hoću odmah da odem posle toga, i nije mi stalo do tebe, ni do tvojih osećanja, ni do tvoga duha, ličnosti, boli ona stvar za tvoj život, razumeš?“. Razumela... Sad se spremi da dobiješ na tanjiru svoju večeru. Prijatno, mon sher!"

love actually

Ništa lepše od onih leptirića u stomaku, samo kad pomislite na nekog! Jao, kad se zaljubite, pa sve ima drugačiju sliku, pa svima sve opraštate, vi letite, vi ne hodate zemljom. Jer, on je intelektalac, visok, lep, zgodan, načitan, pametan, zna i da peva, i igra pomalo, možda zna i poneku pesmu da vam odrecituje! Pa vi ste našli princa! Da, da... Do prve krivine... Princa onda poljubite i puffff! Postane žaba! A vi postanete voštana figura od iznenađenja u šta ste bili zaljubljeni sve to vreme, i otkud vama da je on sve to što ste mislili... Drage moje, srce je, srce kao metafora naravno, čudo! Ne bira... I začas se nađete u ćorsokaku sopstvenih emocija, bez opravdanja, sopstvenom krivicom, izgubljeni... I tako čekate da ponovo budete nađeni (što naravno podrazumeva da nađete sami sebe, a ne da se oslanjate da bilo koga, jer malo je ljudi koji će se naći da vam stvarno pomognu). Čekate nove leptiriće.

Gledam ove današnje generacije tinejdžera... Devojčicama je jedino bitno da dečko ima dobar auto, i bogatog tatu, momčićima da što pre curu odvedu u krevet, a obema stranama, da što više partnera promene, to je „u trendu“. (???) OK, ja sam staromodna, ili neprilagođena, ali meni današnje ponašanje mladih nije normalno. I koliko god se trudila da razumem, to takozvano „nemoj da se vezuješ, samo menjaj“, čak i kad bih probala, spadam u takvu generaciju devojaka, koja bi vrlo brzo počela da mašta o kućici, deci, i imenima... To jest, prekršila bih sva pravila, javili bi se leptirići, i „tip“ bi rekao-„Ćao!“ Kao da je stvarno ljubav postala samo reč, i da će uskoro da počnu da je daju kao temu na pismenim zadacima u srednjim školama, da je obrađuju kao zastarelu reč, koja je nekada bila popularna, i klinci će se smejati romantičnim pesmama koje im budu puštali kao primer uz šta se nekada "vodila ljubav" (i verovatno će i ovaj termin morati da im objasne). Danas je za njih romatika da im neko plati piće uz tuc-tuc-tuc muziku, i da ih uz istu vozi u skupom automobilu kroz grad otvorenih prozora, da ih svi vide, kako su oni „moćni“. Priznajem, bojim se kuda sve to vodi...

Da li je postalo nenormalno, nepoželjno, ili čak zastrašujuće imati pored sebe nekog ko je obrazovan, pametan, ko nema novac i auto? Kad vam je slatko to što stoji na kiši ispred vaše zgrade, i čeka da izađete? Kad vam priča lepe stvari dok vas gleda u oči? Kada nešto uradi, samo zato što zna da će vas to učiniti srećnim? Kada vam nije neprijatno da pred njim pokažete pravu sebe? Da li je to postalo „off“ strana prekidača?  Da li zaista treba da se pomirimo sa činjenicom da je najromantičnija stvar koju će neki mlađi muškarac uraditi, a i stariji koga hvata kriza srednjih godina, mejl u kome vam šalje raspored filmova u bioskopima, pa kao eto vama daje da birate?

Žao mi je, ali u to još uvek ne želim da verujem, niti da se mirim sa tim da je to sve što budućnost pruža!!! Čekaću one leptiriće već pomenute, i nekog ko će to probuditi, i nekog ko se neće plašiti moje jačine, ili moje slabosti u nekom trenutku. Muškarci moraju malo da se probude, i prodrmaju! Mislim da su počeli da uče pogrešne lekcije u ponašanju, a da pomalo krivicu za sve to treba na sebe da preuzmu i devojke koje ne vode računa o sebi, i svojim unutrašnjim kvalitetima. Dolazimo dakle do roditelja, škola, televizije, Interneta.... Svako snosi svoj deo krivice! Problem je složen, i već je uveliko aktuelan, i nisam sigurna koliko vremena treba i da li može načinjena šteta da se ispravi, ali ajde da verujemo da može ako delamo odmah. Prva znam, da ću jednog dana, svoju decu, ili decu meni bliskih, učiti da je ljubav najlepša stvar na svetu, i da mnogo boli dok se do nje dođe, ali da je to jedino za šta vredi živeti! Ljudi, mislim da je urgentno da ovo počnemo da pričamo svaki dan mladima, i da mi sami živimo u skladu sa tim (ako već to ne činimo), da im damo primer. Da, deco, boli kad se voli, ali kad se nađe prava ljubav, nema lepše, i kvalitetnije stvari! I ne, taj BMW dušo, nije zamena za taj osećaj...

bolno, bolno je...?

Kada raskinete sa nekim, ili da budem preciznija, kada neko raskine sa vama, ceo svet vam se sruši, ne vidite izlaz, ne vidite više cilj, svrhu. Dođe vam da se zgrčite u krevetu, i da se pokrijete preko glave i da nikog ne vidite. E, onda nastupa ono klasično ponašanje društva koje hoće da vas „iščupa“ iz situacije i sprema vam neka upoznavanja, i žurke i izlaske, a vama iskreno nije ni do čega. Dobijate savete da zaboravite skota/kučku koja vas je ostavila, da vas ne zaslužuje, da vi možete mnogo bolje. I to vrlo lepo zvuči, samo vi još uvek u sebi ne možete da se pomirite sa tim, i svaki dan vam je mučenje. Svaki kontakt vam je odvratan. A onda prođe malo vremena, pa se osetite bolje. Pa prođe još malo vremena, pa saznate da vaš bivši/bivša ima neku/nekog drugu/drugog. Opet očaj. Pa opet malo vremena, i opet malo socijalne ili internet zavisnosti, i malo ste bolje. Sve dok detoksikacija ne bude kompletna, i dok ne kažete sebi da ste prevazišli tu osobu i da joj opraštate, i tada ste spremni da krenete dalje. Tada možete upoznate nekog/neku drugog/drugu. Eh, kako to zvuči ovako lepo, i jednostavno. Praksa je nešto sasvim drugo, to i sami znate. Praksa je teška, duga, bolna, i zahteva mnogo snage! Kako sam i sama imala jednu tešku vezu i još teži raskid, malo sam razgovarala sa nekim iskusnijim i stručnijim ljudima od sebe. I šta oni kažu?

Treba pogledati kako to izgleda sa obe strane, treba se staviti u „cipele“ onog drugog. Možda će nam tada sve izgledati drugačije.... Možda ćemo videti neke bolne činjenice, ali možda tako i treba da bude. Možda jednostavno tada shvatimo da se i druga strana mučila, da je i njoj bilo teško, da je patila pored nas, da su je povređivali neki naši postupci. I sada neće da se javi? I sada ne želi nikakav kontakt sa nama? Možda treba da prihvatimo tu činjenicu da je toj osobi teško pored nas bilo, da je doživela olakšanje kad je prekid nastupio i da treba da je otpustimo iz našeg uma... Boli, jako boli. I imaćemo period patnje, i žalosti, to je normalno. Ali treba da ispoštujemo drugo biće i da ga pustimo da se udalji, jer ono tako želi. Nije svakome od nas potreban razgovor, kontakt kao neki zaključak, vrh situacije. Neko jednostavno sa nekim ne želi više ništa. Možda će vas boleti jer sa bivšom/bivšim ima komunikaciju, „pa kako to neće sa mnom“, e pa, vi niste ona/on, svako je za sebe, sa vama jednostavno ne može i to je to. Život je surov, i prihvatite da je tako. Verovali ste mu/joj, voleli ga/je, voleo/volela je i on/ona vas na svoj način, ali ako ne želi ništa više...pustite ga/je. Ne zovite ga/je pomahnitalo, ne šaljite mu poruke, mejlove, verovatno ih i ne čita... Postoji istine u onom: „ Da je bio/bila za vas, ne bi nikada ni otišao/otišla.“

A šta ako ga/je ipak pozovete, i on/ona se javi? On/ona, vaše nekadašnje sve! Vaš san nekadašnji! Vi ćete zatreperiti verovatno kad mu/joj samo čujete glas, možda će krenuti i koja suza... Ali negde, duboko u vama, znaćete da on/ona nije taj i da je to što se javio/javila, i rekao/rekla pomalo neprijatne stvari, vama je totalno nebitno, vi ste negde u svome razumu završili tu priču (ovo važi samo ako ste prošli period detoksikacije, ili ako ste se bar malo udaljili od cele priče). U protivnom, svaki kontakt sa osobom je destruktivan, i ne vodi ničemu, osim vašem mučenju.

 Danas sam sedela sama u kafeu, u svojoj ulici, i čitala dodatak jednih novina, u kojima je objavljen spisak deset najlepših ljubavnih pesama, i među njima je bila i ona koju je moj bivši recitovao meni na uvo.... I setila sam se tog divnog trenutka... I okrenula njegov broj... Mesecima nismo u kontaktu, i nije odgovarao na moje mejlove, poruke, pozive koje sam upućivala u početku, kada me je ostavio (i sve to što sam radila je bilo autodestruktivno). Danas sam imala taj neki osećaj da će se javiti. I javio se. Razgovor je bio kratak, sažet, ponovio je da ne želi više da me čuje, i da ne zna šta da uradi da mi stavi to do znanja već jednom... Znam da sa strane verovatno vam deluje očajnički i bedno to što sam ga opet pozvala, ali mojoj duši je bilo potrebno da ga čujem, da napravim zaključak priče. Suprotno onom što sam dobila kao savet od jako iskusnih osoba! Zahvalila sam mu na javljanju, pitala ga kako je, pitao je i on mene, i oboje smo dobro (iako sam se ja grčevito borila da ne zaplačem, da ne grcam od radosti što mu čujem glas), i to je bio ceo razgovor. Šta sam osetila posle? Da ga još uvek volim, da je on moja srodna duša, i da znam da nikada nećemo biti zajedno. Osetila sam i to. Moje šesto čulo je proradilo. Znala sam da više nećemo biti par, ali da ću ga uvek voleti, i da ću uvek želeti da znam šta se sa njim dešava.... Verovatno neću moći to uvek i da ostvarim, ali kada doživite jednu takvu ljubav, koliko god u nekim slučajevima ona bila destruktivna, patološka da ne kažem, ta osoba ostaje urezana u vama, ostaje ožiljak na srcu koji niko ne može da zaceli. Tada, kao što sam ja uradila danas, ne možete se voditi samo savetima drugih, nekad treba poslušati i srce. Meni je bilo potrebno da ga čujem, iako se to kosi sa svime što drugi kažu.

 Isto je i sa smrću. Kada umre neko ko vam je bio sve, centralna podrška, oslonac, sigurnost, niko, ali niko neće moći da zameni tu osobu, i ne treba. Ta osoba treba da ima uvek svoje mesto u vama. I niko, niko, niko, ne sme da vam zabrani da zaplačete kada vam je teško posle gubitka nekog. Plačite, ispraznite bes, makar na jastuku, šetajte, čak i pevajte! Radite sve što vam prija kada osetite da bol postaje neizdrživa. Jer kada nekoga izgubite, kada vas neko ostavi, ili kada neko umre, vi ostajete sa svojim bolom, vi patite, i ne tražite da vas bilo ko razume. Razumite vi sami sebe, svoje telo i svoje potrebe. I potrebno vam je vreme. Samo vreme može da vas stabilizuje, i vaš rad na sebi i svojim emocijama. „Sve što nas ne ubije, to nas ojača“. I zato ne potiskujte bol, patnju, strah, i bes, to će vas samo ugušiti i razboleti, ne! Izbacite to iz sebe, kanališite na nešto, pa makar to bilo i udaranje u boksersku vreću, koje će voditi u grčeviti plač. Biće vam lakše.. I da, to čuveno, već pomenuto vreme... Morate pustiti da prođe vreme, dok vi svakim danom puštati još po jedan korak dalje.

No ipak, posavetujte se sa nekim, makar to bio terapeut, kada društvo više ne može da sluša vaše jadikovke, savet je uvek dobrodošao, možda pomogne kada pravite neke odluke u narednom periodu! Ali na kraju dana, kada ostanete sami, potpuno sami, u svoja četiri zida, tu ste samo vi, vaša energija, vaša duša, vaše srce, i vaš bol. I samo vi odlučujete šta ćete raditi. Sva odluka je na vama. Nema sada nikog ko će vas pridržati ako padnete. Zato, oslušnite svoje telo, ono najbolje zna. Oslušnite svoj unutrašnji glas.

Šta će biti sa mnom? Ha! I sa mojim događajem od danas...? Verovatno ću sada sama poslušati ove savete, i oslušnuti sebe.... Pustiti neku muziku, i malo razmisliti o tome šta sam uradila i osetila. Jer, ne možete nešto zaboraviti tako što ćete potisnuti, naprotiv, zaboravićete što se više sećate! I kada završim ovaj vid „meditacije“, onda ću početi da razmišljam o tome šta me čeka sutra, i spremaću se za novi dan. Za novi korak. Samo tako možemo. Moving on, and on, and on. Till the next chance to be loved. A do tada volite sami sebe!!!! (i da Luna New, voli samu sebe) :)

friends and truth

Slušala sam nenamerno, to naglašavam-„nenamerno“, jer su devojke u kafeu jednostavno suviše glasno pričale i morala sam ih čuti sedeći za stolom pored, priču između dve devojke. Jedna devojka je govorila drugoj kako je bila u „šemi“ sa nekim oženjenim tipom i kako se zaista zaljubila, ali kako ne zna kako dalje... I dalje se viđaju u redovnim terminima, ali on namerava da napusti ženu i decu zbog nje... Tada je počela da plače, i svi su je u kafeu pogledali. Trudila sam se da ignorišem. Kasnije je nastavila sa pričom i rekla da to nikako ne želi da uradi, i nema pojma kako je do toga svega došlo, ne želi da „rasturi“ nečiji dom, jer je i njen otac napustio brata i nju i njihovu majku zbog druge žene. Druga devojka je slušala. Kada sam je u jednom trenutku pogledala, učinilo mi se da na njenom licu vidim da ne želi da sedi tu, i da ne želi da sluša, ali kao da je primorana da to radi, da klima glavom, da teši nekim izlizanim frazama, ali nijedan savet od nje nisam čula. Ubrzo su otišle iz kafea. Ostala sam da razmišljam... Ako je prva devojka sve to delila sa njom, verovatno joj je druga devojka jako dobra drugarica, ili je bar smatra za takvu, ali sa na njoj to nimalo nije videlo. Naprotiv, kao da je bila mučena, tako je izgledala. Kakva je to onda drugarica? Ja bih rekla, nikakva! Ako si nečiji prijatelj, onda reci iskreno šta ti je na pameti, reci-ne mogu to da slušam, ne slažem sa tobom, nisam osoba za takve priče, ili jednostavno prekini prijateljstvo ako ti je mučenje!!! Ali, iz nekog razloga, ljudi ostaju u kontaktima, makar bili i pogrešni, kao da se boje da će samoća da ih proguta. Poveravaju se, očekuju razumevanje, očekuju povratnu informaciju, da se i druga osoba njima poveri, ali nailaze na zid. Ljudi ostaju u kontaktu sa drugim ljudima iz koristi. Skoro sam o tome razgovarala sa jednom svojom prijateljicom, smatram da to jeste, i da je možda jedina iskrena, prava osoba za takve priče, ljudi su interakciji samo ako imaju neku korist od toga. Evo na ovom primeru, prva devojka, priča drugoj i tako sebi nekako olakšava jer je nekome rekla (a i ne pita se da li će to ostati tajna, jer ništa ne ostaje tajna doveka), a druga devojka garantujem ima nešto što „koristi“ i „uzima“ od prve devojke, jer uprkos nezadovoljstvu sedi i sluša. To je tako jadno.... Zašto ljudi jednostavno ne mogu biti iskreni jedni prema drugima? Znam da je to nemoguće, i da je svet otišao toliko dođavola, ali se samo pitam, zar ne bi naši životi bili bar malo lakši kada bi mogli makar sa onima koje smatramo najbližim biti iskreni i otvoreni? Ako u celoj priči, s obzirom u kakvom svetu živimo, ako i neki period ostanemo sami, nema u tome ničeg lošeg, naprotiv, imaćemo vremena da malo razmislimo o sebi i našim postupcima, možda i uvidimo gde grešimo. Znam... I proces samospoznaje nije lak, ali se u nekom trenutku može desiti, ako samo dovoljno radimo na sebi i to iskreno želimo!

O devojkama sa početka priče... Najiskrenije želim devojci broj jedan, da prekine prijateljstvo sa devojkom broj dva, to joj nije prijatelj! I kada se to mesto isprazni, a hoće samo ako devojka jedan shvati u nekom trenutku šta dobija a šta daje u tom odnosu, a to je već korak u izgradnji sebe, tada će na to mesto doći nova osoba. Prekid prijateljstva jeste nešto poput raskida, i jako boli, prošla sam kroz to više puta, ali se preboli, i „kada se vrata zatvore, otvori se prozor“, dođe neko drugi. Nebitno muškog ili ženskog pola. Želim da jednog dana tu devojku vidim u nekom kafeu, istom ili drugom, kako razgovara o nekoj situaciji u svom životu (a da to nije ova sa početka priče, želim joj da prekine i kontakt sa oženjenim čovekom koji joj ne prija, ipak), a da je sagovornik, ili sagovornica, u tom trenutku slušaju, i da joj na kraju obrazlože svoje iskreno mišljenje o situaciji o kojoj pričaju, i da joj daju neki adekvatan savet ili primer koji znaju, da se jednostavno stave u položaj u kojem je ona, i da probaju da je razumeju i posavetuju.

Ljudi, nije greška biti iskren, čak i kad boli. Bolje je biti iskren, otvoren, nešto reći, nego ćutati, i gledati ravnodušno kako neko propada u nekoj grešci koju pravi. Ako ste spremni i možete nekog ravnodušno da gledate kako pati, ona je bolje da toj osobi kažete-doviđenja, ne značiš mi toliko da bih bio/bila pored tebe i otići. Verujte, tako će manje boleti, i kraće, nego da prođu godine da vam neko veruje, a onda se u vas razočara, i obrnuto. Pogledajte oko sebe za početak. Razmislite. Ko su ljudi koji zaista vama znače? Ko su ljudi za koje mislite da im značite? Napravite spisak. I testirajte. Ako se spisak i prepolovi, nema veze, bolje biti sa pet iskrenih ljudi u kontaktu, nego sa sto neiskrenih. Nekad je, ponavljam, bolje biti i sam, nego sa nekim ko vas ne ceni dovoljno. Napravite „čišćenje“ u svom životu, jer to je put ka tome da više cenite sebe, a tada će doći i ljudi koji će ceniti vas. Iznenađujuće je kako malo cenimo sebe. O tome treba razmisliti više...

I nije uvek da se pravi pravi prijatelj u nevolji prepoznaje, već ponekad se pravi prijatelj prepoznaje i kada je uz vas i kada ste srećni...

vrednosti i ono što se dešava oko nas

U poslednje vreme se sve češće i češće suočavam sa činjenicom da muškarci ne žele vezu... Hm... Zapravo, njihova definicija je: "bolje da budemo prijatelji i da se tako povremeno viđamo, to nikome ne škodi, samo nemoj da se vežeš, da počneš da sezaljubljuješ, to ne, odmah prekidamo, a ovako ćemo se lepo družiti, i niko ne mora da zna". Dakle, tu su dve stvari: on može da radi šta hoće, i plus da dobije kad hoće od koje hoće (ona koja je raspoložena u tom trenutku), i plus sve je to tajno... Hej, pa da, zašto da se zna da "ti i ja imamo nešto"? I to je blago rečeno, poražavajuće... Mislim, gde je nestala moralnost, gde je nestala romantika, gde je nestala ona slatka privrženost jednom biću, i vernost? Jedan primer. Tip izjavljuje kako menja devojke, i više njih kada je slobodan, zašto bi se zadržavao samo na jednoj, ali kada uđe u vezu on postaje "mala maca", i veran je samo toj devojci. I nađe on devojku, lepa, pametna, komunikativna, divna! I prođe dve nedelje veze... U uskom krugu ljudi je već izneo poneki prljav veš, a onda se uskoro napio i počeo da zove druge devojke, ranom zorom, pa koju uspe da probudi, super. Dok svojoj divnoj devojci, nije odgovorio na pozive ni na sms poruke. Toliko o tome kako je divan kada je u vezi... I on, nažalost, nije jedini primer koji sam videla, ili za koji sam čula, da je tako "divan". Muškarci su počeli da se boje vezivanja, to je istina, surova realnost, ili neko pomodarstvo. A na sve to su svakako uticale i žene, to moram da priznam, one koje nazivaju "kučkama", i koje povrede muškarca do srži, onako dok je još neiskusan i naivan, i naprave od njega Frankeštajna! Da se razumemo, i pored svega što sam videla, doživela i tako dalje, nisam pesimista, naprotiv! Ja sam osoba koja i dalje veruje da su bajke realne, i da ne treba da prestanemo da verujemo u njih. Da princ postoji, samo ga treba pronaći. Kako, pitate se? Pa prvo u sebi. Treba prvo raditi na sebi, a onda jako, jako, jako verovati da je on tamo negde, naša srodna duša i da ćete se pronaći. Naravno, bajke u realnosti, u današnjici su malo drugačije, Pepeljuga ima modernu kuhinju, i razna super pomagala, a sestre su silikonske lutke, koje zaista posle malo upotrebe postaju smešne... A princ... I on je malo izmenjen, naravno... Verovatno se ne živi srećno do kraja života u palati, ali u stančiću, ili kućici, sa pokojom svađicom koja se reši dobrim seksom, to jest vođenjem ljubavi, e to da, to postoji. I u to treba verovati! Ne dajte se pokolebati i ostati u takozvanim "kombinacijama", samo da bi imali nekog, čiji ćete poziv čekati i za kim ćete suze roniti.... Šta će vam to? Ne! Od sada, vaš je zadatak da verujete da postoji ljubav, u vama i oko vas! To važi i za muškarce! Šta ste se uplašili?! Ako ste u vezi, niste zarobljeni, naprotiv, samo možete da još bolje izgradite sebe uz nekog! Probaćete sa nekim, pa ako ne ide, sa nekim drugim, ne dozvolite da za sebe mislite da ste zbog toga promiskuitetni, o my God!!! Vi samo tragate... A kada zastanete, i povučete se i mislite da ste izgubili svaku nadu, možda se baš tada pojavi... :) 

Just believe in it!

Samo i dalje mislim na onu devojku sa početka, šta li se o njoj priča iza leđa kada se zna kakav joj je dečko... I ostaje mi u glavi pitaje, still... Kako smo se od socijalno veoma razvijenih bića, povezanih sve više i više spravicama koje sada nekima "život znače", pretvorili u čudovišta koja ne izlaze iz tame?

početak

Dobro došla na blogger, Luna New!
Eto, sama sebi da poželim dobrodošlicu... Kako drugačije... Moraš uvek ceniti sebe. Pišem, da bih možda neke koji budu ovo čitali, "naterala" da malo razmisle o sebi, da počnu da rade na sebi, da se malo preispitaju kakvi su njihovi postupci... I da onda jednog dana, možda, i nauče kako da vole, sebe i druge.
Nisam ja Bog, svemoguće stvorenje ili šta već, jednostavno sam prosto biće, dobro sad prosto manje-više, koje i samo prolazi kroz proces transformacije bića ka nečemu boljem. I naravno šta bi ženu nateralo na tako nešto, ako ne patnja u ljubavi, oh dear God! Iz te patnje može da proistekne mnogo toga, ali može i nešto korisno... U životu poznajem dosta žena, i većina njih se odlučuje na vrlo simple rešenja u svom života, nešto kao-"ovaj me je otkačio, idemo dalje", i bum!, nađu drugog vrlo lako, i bez neke velike drame. Priznajem da jesam drama queen, ali meni je nekako nepojmljivo da se tako lako prelazi preko stvari koju su nekad mnogo značile, čak iako su bile bolne dok su trajale. Na primer, moji bivši momci pripadaju raznim tipovima ličnosti, i po klasi i po obrazovanju i po izgledu, ali jedna stvar koja im je zajednička, jesam ja. To jest, moj izbor da oni budu pored mene.... I svi su oni prošli kroz moj život, neko je ostavio veći neko manji trag, ali svi su bivši koji sada imaju devojke ili žene, a ja sam ta koja je sama, dakle-nešto nije u redu sa mnom??? To jest, moj izbor je išao po nekom "kalupu" nesvesnog, i svaki izbor je bio pogrešan, za mene... Da se razumemo, nisam ja imala mnogo momaka, ali su neke "kombinacije" (ružna ali moderna reč) bile prisutne, tako da govorim i o njima. No, ipak, moj poslednji dečko je bio moje najveće iskustvo, najveća ljubav, znate nešto poput onoga pamtiću ceo život ovo što sam sada naučila... Taj fazon... Ali on će biti jedna specijalna tema u više tekstova. :) U svakom slučaju, biće ovo jedan zanimljiv dnevnik, poput nekog filma, drage moje i moji, koji budete ovo čitali....
Ljubav je ludilo u koje se upuštamo, slatko, strasno, željeno ili ne, ali prelepo u svakom slučaju dok traje. Tako da greške koje pravimo, samo su koraci ka cilju koji treba da dostignemo, a to je potpuno zadovoljstvo, i ne treba greške smatrati tako lošim, ne bi postojale da su tooooliko zlo, zar ne? :)
Nadam se da ćemo se lepo družiti kroz ovo moje prvo iskustvo blogerisanja... :)
Pozdrav od vaše, Lune New.
http://www.youtube.com/watch?v=a1U4D2XCo_Q&feature=related