Kada raskinete sa nekim, ili da budem preciznija, kada neko raskine sa vama, ceo svet vam se sruši, ne vidite izlaz, ne vidite više cilj, svrhu. Dođe vam da se zgrčite u krevetu, i da se pokrijete preko glave i da nikog ne vidite. E, onda nastupa ono klasično ponašanje društva koje hoće da vas „iščupa“ iz situacije i sprema vam neka upoznavanja, i žurke i izlaske, a vama iskreno nije ni do čega. Dobijate savete da zaboravite skota/kučku koja vas je ostavila, da vas ne zaslužuje, da vi možete mnogo bolje. I to vrlo lepo zvuči, samo vi još uvek u sebi ne možete da se pomirite sa tim, i svaki dan vam je mučenje. Svaki kontakt vam je odvratan. A onda prođe malo vremena, pa se osetite bolje. Pa prođe još malo vremena, pa saznate da vaš bivši/bivša ima neku/nekog drugu/drugog. Opet očaj. Pa opet malo vremena, i opet malo socijalne ili internet zavisnosti, i malo ste bolje. Sve dok detoksikacija ne bude kompletna, i dok ne kažete sebi da ste prevazišli tu osobu i da joj opraštate, i tada ste spremni da krenete dalje. Tada možete upoznate nekog/neku drugog/drugu. Eh, kako to zvuči ovako lepo, i jednostavno. Praksa je nešto sasvim drugo, to i sami znate. Praksa je teška, duga, bolna, i zahteva mnogo snage! Kako sam i sama imala jednu tešku vezu i još teži raskid, malo sam razgovarala sa nekim iskusnijim i stručnijim ljudima od sebe. I šta oni kažu?
Treba pogledati kako to izgleda sa obe strane, treba se staviti u „cipele“ onog drugog. Možda će nam tada sve izgledati drugačije.... Možda ćemo videti neke bolne činjenice, ali možda tako i treba da bude. Možda jednostavno tada shvatimo da se i druga strana mučila, da je i njoj bilo teško, da je patila pored nas, da su je povređivali neki naši postupci. I sada neće da se javi? I sada ne želi nikakav kontakt sa nama? Možda treba da prihvatimo tu činjenicu da je toj osobi teško pored nas bilo, da je doživela olakšanje kad je prekid nastupio i da treba da je otpustimo iz našeg uma... Boli, jako boli. I imaćemo period patnje, i žalosti, to je normalno. Ali treba da ispoštujemo drugo biće i da ga pustimo da se udalji, jer ono tako želi. Nije svakome od nas potreban razgovor, kontakt kao neki zaključak, vrh situacije. Neko jednostavno sa nekim ne želi više ništa. Možda će vas boleti jer sa bivšom/bivšim ima komunikaciju, „pa kako to neće sa mnom“, e pa, vi niste ona/on, svako je za sebe, sa vama jednostavno ne može i to je to. Život je surov, i prihvatite da je tako. Verovali ste mu/joj, voleli ga/je, voleo/volela je i on/ona vas na svoj način, ali ako ne želi ništa više...pustite ga/je. Ne zovite ga/je pomahnitalo, ne šaljite mu poruke, mejlove, verovatno ih i ne čita... Postoji istine u onom: „ Da je bio/bila za vas, ne bi nikada ni otišao/otišla.“
A šta ako ga/je ipak pozovete, i on/ona se javi? On/ona, vaše nekadašnje sve! Vaš san nekadašnji! Vi ćete zatreperiti verovatno kad mu/joj samo čujete glas, možda će krenuti i koja suza... Ali negde, duboko u vama, znaćete da on/ona nije taj i da je to što se javio/javila, i rekao/rekla pomalo neprijatne stvari, vama je totalno nebitno, vi ste negde u svome razumu završili tu priču (ovo važi samo ako ste prošli period detoksikacije, ili ako ste se bar malo udaljili od cele priče). U protivnom, svaki kontakt sa osobom je destruktivan, i ne vodi ničemu, osim vašem mučenju.
Danas sam sedela sama u kafeu, u svojoj ulici, i čitala dodatak jednih novina, u kojima je objavljen spisak deset najlepših ljubavnih pesama, i među njima je bila i ona koju je moj bivši recitovao meni na uvo.... I setila sam se tog divnog trenutka... I okrenula njegov broj... Mesecima nismo u kontaktu, i nije odgovarao na moje mejlove, poruke, pozive koje sam upućivala u početku, kada me je ostavio (i sve to što sam radila je bilo autodestruktivno). Danas sam imala taj neki osećaj da će se javiti. I javio se. Razgovor je bio kratak, sažet, ponovio je da ne želi više da me čuje, i da ne zna šta da uradi da mi stavi to do znanja već jednom... Znam da sa strane verovatno vam deluje očajnički i bedno to što sam ga opet pozvala, ali mojoj duši je bilo potrebno da ga čujem, da napravim zaključak priče. Suprotno onom što sam dobila kao savet od jako iskusnih osoba! Zahvalila sam mu na javljanju, pitala ga kako je, pitao je i on mene, i oboje smo dobro (iako sam se ja grčevito borila da ne zaplačem, da ne grcam od radosti što mu čujem glas), i to je bio ceo razgovor. Šta sam osetila posle? Da ga još uvek volim, da je on moja srodna duša, i da znam da nikada nećemo biti zajedno. Osetila sam i to. Moje šesto čulo je proradilo. Znala sam da više nećemo biti par, ali da ću ga uvek voleti, i da ću uvek želeti da znam šta se sa njim dešava.... Verovatno neću moći to uvek i da ostvarim, ali kada doživite jednu takvu ljubav, koliko god u nekim slučajevima ona bila destruktivna, patološka da ne kažem, ta osoba ostaje urezana u vama, ostaje ožiljak na srcu koji niko ne može da zaceli. Tada, kao što sam ja uradila danas, ne možete se voditi samo savetima drugih, nekad treba poslušati i srce. Meni je bilo potrebno da ga čujem, iako se to kosi sa svime što drugi kažu.
Isto je i sa smrću. Kada umre neko ko vam je bio sve, centralna podrška, oslonac, sigurnost, niko, ali niko neće moći da zameni tu osobu, i ne treba. Ta osoba treba da ima uvek svoje mesto u vama. I niko, niko, niko, ne sme da vam zabrani da zaplačete kada vam je teško posle gubitka nekog. Plačite, ispraznite bes, makar na jastuku, šetajte, čak i pevajte! Radite sve što vam prija kada osetite da bol postaje neizdrživa. Jer kada nekoga izgubite, kada vas neko ostavi, ili kada neko umre, vi ostajete sa svojim bolom, vi patite, i ne tražite da vas bilo ko razume. Razumite vi sami sebe, svoje telo i svoje potrebe. I potrebno vam je vreme. Samo vreme može da vas stabilizuje, i vaš rad na sebi i svojim emocijama. „Sve što nas ne ubije, to nas ojača“. I zato ne potiskujte bol, patnju, strah, i bes, to će vas samo ugušiti i razboleti, ne! Izbacite to iz sebe, kanališite na nešto, pa makar to bilo i udaranje u boksersku vreću, koje će voditi u grčeviti plač. Biće vam lakše.. I da, to čuveno, već pomenuto vreme... Morate pustiti da prođe vreme, dok vi svakim danom puštati još po jedan korak dalje.
No ipak, posavetujte se sa nekim, makar to bio terapeut, kada društvo više ne može da sluša vaše jadikovke, savet je uvek dobrodošao, možda pomogne kada pravite neke odluke u narednom periodu! Ali na kraju dana, kada ostanete sami, potpuno sami, u svoja četiri zida, tu ste samo vi, vaša energija, vaša duša, vaše srce, i vaš bol. I samo vi odlučujete šta ćete raditi. Sva odluka je na vama. Nema sada nikog ko će vas pridržati ako padnete. Zato, oslušnite svoje telo, ono najbolje zna. Oslušnite svoj unutrašnji glas.
Šta će biti sa mnom? Ha! I sa mojim događajem od danas...? Verovatno ću sada sama poslušati ove savete, i oslušnuti sebe.... Pustiti neku muziku, i malo razmisliti o tome šta sam uradila i osetila. Jer, ne možete nešto zaboraviti tako što ćete potisnuti, naprotiv, zaboravićete što se više sećate! I kada završim ovaj vid „meditacije“, onda ću početi da razmišljam o tome šta me čeka sutra, i spremaću se za novi dan. Za novi korak. Samo tako možemo. Moving on, and on, and on. Till the next chance to be loved. A do tada volite sami sebe!!!! (i da Luna New, voli samu sebe) :)
Нема коментара:
Постави коментар