Dobro došla na blogger, Luna New!
Eto, sama sebi da poželim dobrodošlicu... Kako drugačije... Moraš uvek ceniti sebe. Pišem, da bih možda neke koji budu ovo čitali, "naterala" da malo razmisle o sebi, da počnu da rade na sebi, da se malo preispitaju kakvi su njihovi postupci... I da onda jednog dana, možda, i nauče kako da vole, sebe i druge.
Nisam ja Bog, svemoguće stvorenje ili šta već, jednostavno sam prosto biće, dobro sad prosto manje-više, koje i samo prolazi kroz proces transformacije bića ka nečemu boljem. I naravno šta bi ženu nateralo na tako nešto, ako ne patnja u ljubavi, oh dear God! Iz te patnje može da proistekne mnogo toga, ali može i nešto korisno... U životu poznajem dosta žena, i većina njih se odlučuje na vrlo simple rešenja u svom života, nešto kao-"ovaj me je otkačio, idemo dalje", i bum!, nađu drugog vrlo lako, i bez neke velike drame. Priznajem da jesam drama queen, ali meni je nekako nepojmljivo da se tako lako prelazi preko stvari koju su nekad mnogo značile, čak iako su bile bolne dok su trajale. Na primer, moji bivši momci pripadaju raznim tipovima ličnosti, i po klasi i po obrazovanju i po izgledu, ali jedna stvar koja im je zajednička, jesam ja. To jest, moj izbor da oni budu pored mene.... I svi su oni prošli kroz moj život, neko je ostavio veći neko manji trag, ali svi su bivši koji sada imaju devojke ili žene, a ja sam ta koja je sama, dakle-nešto nije u redu sa mnom??? To jest, moj izbor je išao po nekom "kalupu" nesvesnog, i svaki izbor je bio pogrešan, za mene... Da se razumemo, nisam ja imala mnogo momaka, ali su neke "kombinacije" (ružna ali moderna reč) bile prisutne, tako da govorim i o njima. No, ipak, moj poslednji dečko je bio moje najveće iskustvo, najveća ljubav, znate nešto poput onoga pamtiću ceo život ovo što sam sada naučila... Taj fazon... Ali on će biti jedna specijalna tema u više tekstova. :) U svakom slučaju, biće ovo jedan zanimljiv dnevnik, poput nekog filma, drage moje i moji, koji budete ovo čitali....
Ljubav je ludilo u koje se upuštamo, slatko, strasno, željeno ili ne, ali prelepo u svakom slučaju dok traje. Tako da greške koje pravimo, samo su koraci ka cilju koji treba da dostignemo, a to je potpuno zadovoljstvo, i ne treba greške smatrati tako lošim, ne bi postojale da su tooooliko zlo, zar ne? :)
Nadam se da ćemo se lepo družiti kroz ovo moje prvo iskustvo blogerisanja... :)
Pozdrav od vaše, Lune New.
http://www.youtube.com/watch?v=a1U4D2XCo_Q&feature=related
Eto, sama sebi da poželim dobrodošlicu... Kako drugačije... Moraš uvek ceniti sebe. Pišem, da bih možda neke koji budu ovo čitali, "naterala" da malo razmisle o sebi, da počnu da rade na sebi, da se malo preispitaju kakvi su njihovi postupci... I da onda jednog dana, možda, i nauče kako da vole, sebe i druge.
Nisam ja Bog, svemoguće stvorenje ili šta već, jednostavno sam prosto biće, dobro sad prosto manje-više, koje i samo prolazi kroz proces transformacije bića ka nečemu boljem. I naravno šta bi ženu nateralo na tako nešto, ako ne patnja u ljubavi, oh dear God! Iz te patnje može da proistekne mnogo toga, ali može i nešto korisno... U životu poznajem dosta žena, i većina njih se odlučuje na vrlo simple rešenja u svom života, nešto kao-"ovaj me je otkačio, idemo dalje", i bum!, nađu drugog vrlo lako, i bez neke velike drame. Priznajem da jesam drama queen, ali meni je nekako nepojmljivo da se tako lako prelazi preko stvari koju su nekad mnogo značile, čak iako su bile bolne dok su trajale. Na primer, moji bivši momci pripadaju raznim tipovima ličnosti, i po klasi i po obrazovanju i po izgledu, ali jedna stvar koja im je zajednička, jesam ja. To jest, moj izbor da oni budu pored mene.... I svi su oni prošli kroz moj život, neko je ostavio veći neko manji trag, ali svi su bivši koji sada imaju devojke ili žene, a ja sam ta koja je sama, dakle-nešto nije u redu sa mnom??? To jest, moj izbor je išao po nekom "kalupu" nesvesnog, i svaki izbor je bio pogrešan, za mene... Da se razumemo, nisam ja imala mnogo momaka, ali su neke "kombinacije" (ružna ali moderna reč) bile prisutne, tako da govorim i o njima. No, ipak, moj poslednji dečko je bio moje najveće iskustvo, najveća ljubav, znate nešto poput onoga pamtiću ceo život ovo što sam sada naučila... Taj fazon... Ali on će biti jedna specijalna tema u više tekstova. :) U svakom slučaju, biće ovo jedan zanimljiv dnevnik, poput nekog filma, drage moje i moji, koji budete ovo čitali....
Ljubav je ludilo u koje se upuštamo, slatko, strasno, željeno ili ne, ali prelepo u svakom slučaju dok traje. Tako da greške koje pravimo, samo su koraci ka cilju koji treba da dostignemo, a to je potpuno zadovoljstvo, i ne treba greške smatrati tako lošim, ne bi postojale da su tooooliko zlo, zar ne? :)
Nadam se da ćemo se lepo družiti kroz ovo moje prvo iskustvo blogerisanja... :)
Pozdrav od vaše, Lune New.
http://www.youtube.com/watch?v=a1U4D2XCo_Q&feature=related
Нема коментара:
Постави коментар