Slušala sam nenamerno, to naglašavam-„nenamerno“, jer su devojke u kafeu jednostavno suviše glasno pričale i morala sam ih čuti sedeći za stolom pored, priču između dve devojke. Jedna devojka je govorila drugoj kako je bila u „šemi“ sa nekim oženjenim tipom i kako se zaista zaljubila, ali kako ne zna kako dalje... I dalje se viđaju u redovnim terminima, ali on namerava da napusti ženu i decu zbog nje... Tada je počela da plače, i svi su je u kafeu pogledali. Trudila sam se da ignorišem. Kasnije je nastavila sa pričom i rekla da to nikako ne želi da uradi, i nema pojma kako je do toga svega došlo, ne želi da „rasturi“ nečiji dom, jer je i njen otac napustio brata i nju i njihovu majku zbog druge žene. Druga devojka je slušala. Kada sam je u jednom trenutku pogledala, učinilo mi se da na njenom licu vidim da ne želi da sedi tu, i da ne želi da sluša, ali kao da je primorana da to radi, da klima glavom, da teši nekim izlizanim frazama, ali nijedan savet od nje nisam čula. Ubrzo su otišle iz kafea. Ostala sam da razmišljam... Ako je prva devojka sve to delila sa njom, verovatno joj je druga devojka jako dobra drugarica, ili je bar smatra za takvu, ali sa na njoj to nimalo nije videlo. Naprotiv, kao da je bila mučena, tako je izgledala. Kakva je to onda drugarica? Ja bih rekla, nikakva! Ako si nečiji prijatelj, onda reci iskreno šta ti je na pameti, reci-ne mogu to da slušam, ne slažem sa tobom, nisam osoba za takve priče, ili jednostavno prekini prijateljstvo ako ti je mučenje!!! Ali, iz nekog razloga, ljudi ostaju u kontaktima, makar bili i pogrešni, kao da se boje da će samoća da ih proguta. Poveravaju se, očekuju razumevanje, očekuju povratnu informaciju, da se i druga osoba njima poveri, ali nailaze na zid. Ljudi ostaju u kontaktu sa drugim ljudima iz koristi. Skoro sam o tome razgovarala sa jednom svojom prijateljicom, smatram da to jeste, i da je možda jedina iskrena, prava osoba za takve priče, ljudi su interakciji samo ako imaju neku korist od toga. Evo na ovom primeru, prva devojka, priča drugoj i tako sebi nekako olakšava jer je nekome rekla (a i ne pita se da li će to ostati tajna, jer ništa ne ostaje tajna doveka), a druga devojka garantujem ima nešto što „koristi“ i „uzima“ od prve devojke, jer uprkos nezadovoljstvu sedi i sluša. To je tako jadno.... Zašto ljudi jednostavno ne mogu biti iskreni jedni prema drugima? Znam da je to nemoguće, i da je svet otišao toliko dođavola, ali se samo pitam, zar ne bi naši životi bili bar malo lakši kada bi mogli makar sa onima koje smatramo najbližim biti iskreni i otvoreni? Ako u celoj priči, s obzirom u kakvom svetu živimo, ako i neki period ostanemo sami, nema u tome ničeg lošeg, naprotiv, imaćemo vremena da malo razmislimo o sebi i našim postupcima, možda i uvidimo gde grešimo. Znam... I proces samospoznaje nije lak, ali se u nekom trenutku može desiti, ako samo dovoljno radimo na sebi i to iskreno želimo!
O devojkama sa početka priče... Najiskrenije želim devojci broj jedan, da prekine prijateljstvo sa devojkom broj dva, to joj nije prijatelj! I kada se to mesto isprazni, a hoće samo ako devojka jedan shvati u nekom trenutku šta dobija a šta daje u tom odnosu, a to je već korak u izgradnji sebe, tada će na to mesto doći nova osoba. Prekid prijateljstva jeste nešto poput raskida, i jako boli, prošla sam kroz to više puta, ali se preboli, i „kada se vrata zatvore, otvori se prozor“, dođe neko drugi. Nebitno muškog ili ženskog pola. Želim da jednog dana tu devojku vidim u nekom kafeu, istom ili drugom, kako razgovara o nekoj situaciji u svom životu (a da to nije ova sa početka priče, želim joj da prekine i kontakt sa oženjenim čovekom koji joj ne prija, ipak), a da je sagovornik, ili sagovornica, u tom trenutku slušaju, i da joj na kraju obrazlože svoje iskreno mišljenje o situaciji o kojoj pričaju, i da joj daju neki adekvatan savet ili primer koji znaju, da se jednostavno stave u položaj u kojem je ona, i da probaju da je razumeju i posavetuju.
Ljudi, nije greška biti iskren, čak i kad boli. Bolje je biti iskren, otvoren, nešto reći, nego ćutati, i gledati ravnodušno kako neko propada u nekoj grešci koju pravi. Ako ste spremni i možete nekog ravnodušno da gledate kako pati, ona je bolje da toj osobi kažete-doviđenja, ne značiš mi toliko da bih bio/bila pored tebe i otići. Verujte, tako će manje boleti, i kraće, nego da prođu godine da vam neko veruje, a onda se u vas razočara, i obrnuto. Pogledajte oko sebe za početak. Razmislite. Ko su ljudi koji zaista vama znače? Ko su ljudi za koje mislite da im značite? Napravite spisak. I testirajte. Ako se spisak i prepolovi, nema veze, bolje biti sa pet iskrenih ljudi u kontaktu, nego sa sto neiskrenih. Nekad je, ponavljam, bolje biti i sam, nego sa nekim ko vas ne ceni dovoljno. Napravite „čišćenje“ u svom životu, jer to je put ka tome da više cenite sebe, a tada će doći i ljudi koji će ceniti vas. Iznenađujuće je kako malo cenimo sebe. O tome treba razmisliti više...
I nije uvek da se pravi pravi prijatelj u nevolji prepoznaje, već ponekad se pravi prijatelj prepoznaje i kada je uz vas i kada ste srećni...
Нема коментара:
Постави коментар