Ništa lepše od onih leptirića u stomaku, samo kad pomislite na nekog! Jao, kad se zaljubite, pa sve ima drugačiju sliku, pa svima sve opraštate, vi letite, vi ne hodate zemljom. Jer, on je intelektalac, visok, lep, zgodan, načitan, pametan, zna i da peva, i igra pomalo, možda zna i poneku pesmu da vam odrecituje! Pa vi ste našli princa! Da, da... Do prve krivine... Princa onda poljubite i puffff! Postane žaba! A vi postanete voštana figura od iznenađenja u šta ste bili zaljubljeni sve to vreme, i otkud vama da je on sve to što ste mislili... Drage moje, srce je, srce kao metafora naravno, čudo! Ne bira... I začas se nađete u ćorsokaku sopstvenih emocija, bez opravdanja, sopstvenom krivicom, izgubljeni... I tako čekate da ponovo budete nađeni (što naravno podrazumeva da nađete sami sebe, a ne da se oslanjate da bilo koga, jer malo je ljudi koji će se naći da vam stvarno pomognu). Čekate nove leptiriće.
Gledam ove današnje generacije tinejdžera... Devojčicama je jedino bitno da dečko ima dobar auto, i bogatog tatu, momčićima da što pre curu odvedu u krevet, a obema stranama, da što više partnera promene, to je „u trendu“. (???) OK, ja sam staromodna, ili neprilagođena, ali meni današnje ponašanje mladih nije normalno. I koliko god se trudila da razumem, to takozvano „nemoj da se vezuješ, samo menjaj“, čak i kad bih probala, spadam u takvu generaciju devojaka, koja bi vrlo brzo počela da mašta o kućici, deci, i imenima... To jest, prekršila bih sva pravila, javili bi se leptirići, i „tip“ bi rekao-„Ćao!“ Kao da je stvarno ljubav postala samo reč, i da će uskoro da počnu da je daju kao temu na pismenim zadacima u srednjim školama, da je obrađuju kao zastarelu reč, koja je nekada bila popularna, i klinci će se smejati romantičnim pesmama koje im budu puštali kao primer uz šta se nekada "vodila ljubav" (i verovatno će i ovaj termin morati da im objasne). Danas je za njih romatika da im neko plati piće uz tuc-tuc-tuc muziku, i da ih uz istu vozi u skupom automobilu kroz grad otvorenih prozora, da ih svi vide, kako su oni „moćni“. Priznajem, bojim se kuda sve to vodi...
Da li je postalo nenormalno, nepoželjno, ili čak zastrašujuće imati pored sebe nekog ko je obrazovan, pametan, ko nema novac i auto? Kad vam je slatko to što stoji na kiši ispred vaše zgrade, i čeka da izađete? Kad vam priča lepe stvari dok vas gleda u oči? Kada nešto uradi, samo zato što zna da će vas to učiniti srećnim? Kada vam nije neprijatno da pred njim pokažete pravu sebe? Da li je to postalo „off“ strana prekidača? Da li zaista treba da se pomirimo sa činjenicom da je najromantičnija stvar koju će neki mlađi muškarac uraditi, a i stariji koga hvata kriza srednjih godina, mejl u kome vam šalje raspored filmova u bioskopima, pa kao eto vama daje da birate?
Žao mi je, ali u to još uvek ne želim da verujem, niti da se mirim sa tim da je to sve što budućnost pruža!!! Čekaću one leptiriće već pomenute, i nekog ko će to probuditi, i nekog ko se neće plašiti moje jačine, ili moje slabosti u nekom trenutku. Muškarci moraju malo da se probude, i prodrmaju! Mislim da su počeli da uče pogrešne lekcije u ponašanju, a da pomalo krivicu za sve to treba na sebe da preuzmu i devojke koje ne vode računa o sebi, i svojim unutrašnjim kvalitetima. Dolazimo dakle do roditelja, škola, televizije, Interneta.... Svako snosi svoj deo krivice! Problem je složen, i već je uveliko aktuelan, i nisam sigurna koliko vremena treba i da li može načinjena šteta da se ispravi, ali ajde da verujemo da može ako delamo odmah. Prva znam, da ću jednog dana, svoju decu, ili decu meni bliskih, učiti da je ljubav najlepša stvar na svetu, i da mnogo boli dok se do nje dođe, ali da je to jedino za šta vredi živeti! Ljudi, mislim da je urgentno da ovo počnemo da pričamo svaki dan mladima, i da mi sami živimo u skladu sa tim (ako već to ne činimo), da im damo primer. Da, deco, boli kad se voli, ali kad se nađe prava ljubav, nema lepše, i kvalitetnije stvari! I ne, taj BMW dušo, nije zamena za taj osećaj...
Нема коментара:
Постави коментар