"VOLIM SVOJ EGO"

Ono čemu težimo na višem nivou jeste mir. Mir je vrhunac onog što naše biće može dostići. Mir je ona tišina u nama koju osećamo kada smo sami, ili kada smo u grupi ljudi, ona jačina koja nam dozvoljava da idemo dalje, da ne stajemo kod prepreke, koja nam omogućava da pogledamo drugo biće i da znamo da je i njemu kao i nama potreban mir, i zato nećemo ni pomisliti da povredimo to drugo biće koje gledamo, psihički ili fizički. Mir je suština kojom postižemo sreću, zadovoljstvo, ljubav. Zaista je teško biti u stanju mira, i mali broj ljudi dođe do tog nivoa svesti u svom životu… Ali nekada je dovoljno makar pokušati, ili makar deo dana biti u tom stanju. Kako da znamo da li smo spremni na taj korak? Tako što ćemo izaći napolje, otići do neke osobe, i bez ikakve negativne emocije, a ima ih na stotine u nama, stati pored nje, i jednostavno biti. Postojati baš tu, u njenoj blizini, pokazujući joj da nije sama. Da smo svi mi deo jedne celine, mentalno i fizički. Da smo mi socijalna bića, i da je pogrešno sebe izdvajati kao nekog ko je poseban, ko je “viši” u odnosu na drugog. Ako uspemo da stanemo ravnopravni spram tog usamljenog stvorenja i uspemo da ono oseti da ipak nije samo na ovom svetu, da sve probleme koje ima, imaju i drugi u nekom drugom obliku, da ih  imamo i mi sami, da nismo najjači i uvek najbolji, iako tome težimo, mi smo na putu mira. Jedinstvo sa svetom, jedinstvo sa dušom kolektiva, čak i kada je prepuno negativnih emocija, daće nam mir, jer ćemo znati da nismo sami, a svojom blagošću, i svojom verom, možemo svesno ili nesvesno, i ovo drugo je moguće, uticati da se “zlo” umanji. Taj proces, davanja sebe kolektivu i prihvatanja da nismo mi jedini i najbolji, i da je naš zadatak kao socijalnog bića da pomogne drugom, makar u nekoj sitnici, to je proces oslobađanja našeg uma od ega. Naravno, niko ne može potpuno da se očisti od njega, osim velih mudraca i spiritualnih učitelja, ali svako od nas, radeći na sebi, može da umanji njegov uticaj, i samim tim, da pokrene mehanizam u sebi koji će voditi ka samo isceljenju, kako fizičkom tako i psihičkom.

Mnogo je bolesnih ljudi u svetu. Mnogi pati od različitih vrsta tumora. Ali takođe, mnogo ljudi na svetu je i depresivno, manično, psihotično, čak i šizofreno. Svaka bolest, pa makar to bio i grip, potiče iz “glave”, iz naših emocija. Koliko se na dnevnom nivou trudite da uradite baš sve da bi bili najbolji u kancelariji, i da bi vas šef pohvalio? Koliko toga uraditie kod kuće, da bi osoba sa kojom živite to “možda” primetila, i rekla hvala? I vi se trudite, i trudite, i ratujete, i borite se, i pravite sebe “žrtvom”, zarad čega? Reči-hvala? Koju na kraju možda i ne dobijete… Naš ego nas tera da budemo borci, još od malih nogu, u školi, koji najviše skočio u dalj, ko je nabolji đak… Ali tada, ne možemo decu učiti da to ne treba da rade, to je proces kroz koji deca treba da prođu…. Međutim, i kada odrastemo, te iste osobine, “predvodnika”, ostaju u nama, i stalno dolazimo u sukobe sa drugima i sami sa sobom, i na kraju tog puta, ili nas čeka “pobeda” koja neće doneti mnogo zadovoljstva, biće samo jedna od onih stvari koje smo “završili”, ili će nas odvesti u bolest, jer nismo “pobedili”.

Ono što treba da znamo da mi nismo naš ego, da to nije ono što nas određuje. Da možemo živeti i sa njim jako kvalitetno ako naučimo da ga kontrolišemo. Skoro sam prisustvovala sceni, u kojoj su učestvovale dve jako bliske osobe, jedna je gledala drugu kao da joj je ona potčinjena, i pogled je bio prepun razočarenja, besa, ljubomore, ne bih baš rekla mržnje… Jako tužna scena. Druga osoba je bila paralisana pogledom prve, i nije umela ni da reaguje. Jednostavno je stajala i u sebi gutala svaku emociju ove prve, koja je u tom trenutk pustila da je ego vodi. To je bilo potpuno prepuštanje njemu, koji kao da je govorio-“sada mogu da pokažem koliko sam superiorniji, koliko sam bolji naspram ovo bića, koliko je ono na nekom lošem putu, jer JA znam da jeste”. Kasnije sam saznala, da osoba koja je bila "tiranin", pati, emocije su potpuno razbacane, nema reda, vlada haos, i ego ispliva. Dok osoba kojoj su pogledi bili namenjeni, ima problema sa debelim crevom. Kako sada, pitaćete vi, biti socijalno biće, biti deo kolektiva, ako eto, postoji takav primer u kome obe osobe “stradaju”? Ponavljam, mir. I jedna i druga trebaju pronaći mir. Svoj mir. A onda se sresti, i kako su prvi put razgovarale pogledom, tako i sledeći, takođe pogledom treba da razmene pozitivne emocije jedna prema drugoj. Jer, ne sumnjam da su to osobe koje su sposobne da vole. Svi smo mi sposobni da volimo! I da primimo ljubav!

Ono što drugi pričaju o nama (što je sada ostvarenje onog što se govorilo samo pogledom), je samo to, njihova priča, to nismo mi. Zašto nas onda zaboli kada čujemo neki komentar, negativan, o sebi? Zašto poželimo da vratimo istom merom? Zašto nas ego toliko boli? Koliko je moguće napraviti balans između ega i korisnog samopoštovanja, gde je granica? Da li ego vodi u trip, maniju, ludilo? Ili ga možemo pobediti?

Ako ste pažljivo čitali prethodne redove, onda znate odgovor na sva ova pitanja o egu. Ego je deo nas koji teži da bude prvi, najbolji, da bude borac, i svaka negativna opaska će ga zaboleti. Ako poštujemo sebe, i naučimo da poštovanje sebe je korisno sve dok ne ugrožava člana kolektiva, onda je to korisno samopoštovanje, koje nam neće “dozvoliti” da padnemo, da potonemo, već da idemo napred, i samo dalje. Ego može biti opasan, po nas, po naše zdravlje, po okolinu, ali takođe znamo da ga možemo pobediti. Tako što sledeći put kada poželimo da “poletimo” i nekog “ugrizemo”, mi ćemo uraditi sledeće, uzećemo konkretnu osobu za ruku, i preneti joj malo ljubavi. I malo je nekad dovoljno. Dajući joj ljubav, mi sklanjamo svoj ego sa strane, jer ego i ljubav ne idu zajedno, uspostavljamo pozitivan odnos sa osobom sa kojom smo želeli svađu, raspravu, bilo šta od toga. I kada u tom trenutku “počne da pada kiša” od silnih emocija, pozitivnih koje ćete osloboditi, pustite je, neka pada. To je i trebalo da se desi. A onda će doći i spokoj, mir.

A ako nekad i ne možemo da se izborimo sa nekim ko je prepun sebe i svom egu je dozvolio da vlada, onda možemo samo kako kaže Tomas Kram :” Umesto da gledamo kako nam izvlače tepih pod nogama, možemo da plešemo na pokretnom tepihu”. Divne li metafore!

Dozvolite sebi da proverite koliki je vaš ego, a onda poradite na njemu. Za početak budite ljubazniji, dozvolite sebi da pomognete nekome u nevolji, ili najmanje što možete, “nemojte uzimate hleb gladnome, ako ste vi već siti”.

(komercijalna pesma ubačena je sa razlogom, naravno, da nam da ritam, kojim ćemo plesati na našem tepihu...)

STRAH KOJI "UBIJA" LJUBAV

Strah. Svako ga poseduje. Ne postoji čovek koji se ničeg ne boji. Ili, ako vam, neko tako nešto kaže duboko je potisnuo u sebe neku svoju zebnju, manju ili veću. Ovako gledano, strah je jedna prirodna stvar. Imaju je i životinje. Da ga nemaju, svako bi lako bio plen. Ovako, antilopa kada ugleda lavicu, beži, spašava život. Dakle, strah je dobar? Strah je koristan? Treba ga negovati? Ili je pak strah onaj što ume da uništi svaku nadu, svaki naš san? Da li nas strah ipak „ubija“?

Čovek, za razliku od drugih životinja, može da razmišlja na višem nivou, grupiše se, socijalno je biće. Osim ako ne odluči drugačije. Ima različitih ljudi. A to kako će ponašati, to kako će stupati u neku zajednicu, ili će pak odlučiti da se osami, verujte, zavisi samo od stepena straha koji poseduje. U korenu svih problema, u korenu svih negativnih emocija leži strah! Podeliću ovom prilikom na strahove od „realnih“ stvari, kao što su od zmija, paukova, požara, struje, visine i tako dalje, i strahove koji se razvijaju u nama kao životinjama koje mogu da „složeno“ misle, strah od sukoba, od sputavanja, od nereda, od samoće, od napuštanja, od ostavljanja, od neuspeha, od odvojenosti, od gubitka kontrole, od neprihvtanja, strah od toga da se ne bude voljen, i strah od toga da ne možemo da volimo. Postoji i niz drugih, jer čovek ne bi bio čovek, da ne može da smisli svakojake ego-tripove, koji će ga na ovaj ili onaj način naterati da se boji.

Osoba sam koja može da duboko oseća, da razvije jake emocije (pozitivne i negativne), ali takođe u stanju sam da osetim i emocije drugih ljudi. Neki bi rekli empata, ali ja ne mislim baš da sam dostigla taj nivo. Ali vibracije se osećaju. Kao što sam pisala u prethodnom tekstu, sve je energija. U ovom periodu u životu mogu da kažem da sam osvestila svoj strah, i da radim na njemu koliko god mi godine i iskustvo to dozvoljavaju, a to je strah od napuštanja, od toga da kada se emocionalno stopim sa nekom osobom, posle toga budem ostavljena. Sad bi neko rekao, „pa lepo, kad znaš šta je problem, sad ćeš lako da ga rešiš!“. Ali, praksa je malo drugačija... Ljubavne veze, bilo da su javne, tajne, dozvoljene, zabranjene, duge, kratke, izazivaju osećaj duboke povezanosti sa partnerom i presudne su za duhovno zdravlje. Svesna sam koliko razarajuće na mene deluje kada me neko ostavi, pa makar to bilo na jedan dan. „Vidimo se prekosutra“. Ja već utrnem.... Kada se vežem za nekog... Naravno, to još nije stanje patologije, na svu sreću, to je još uvek kontrolisano stanje, koje sam, uh koje li greške, sve do sada potiskivala. I znam ljude koji se osećaju isto kao ja... Kada partner napusti sobu, krenu suze, kao da se više nikad neće vratiti. I vi plačete, jer zaista osećate zebnju, kroz vas se širi strah da se više nikad neće vratiti. Odvojenost-napuštenost! I mnogi ljudi na razne načine pokušavaju da pobegnu od ovog osećanja. Jednostavno ako bi ostali u realnosti koja je takva kakva je, to jest, sedite sami u sobi misleći na onog koji je otišao... Pored toga što ostajete u tom osećanju neko vreme, počinju da vam naviru misli i o nekim drugim stvarima u vašem životu koje su teške, odjedanput se na vas sruči sve!!! Sva teskoba ovog sveta, i kao da ste svi ljudi na svim mestima. Možda imate i fizički osećaj da se odvajate... Kao da je deo vašeg tela pohrlio u zagrljaj osobi koja je otišla, samo da bi vas opet zagrlila da ne bi ste mislili na sve ono loše!!! Neki ljudi se zaista razbole, dobiju temperaturu, ne mogu da spavaju...Opet, neko od vas bi rekao, „pa to je zaljubljenost“... Ali nije. Zaljubljenost ne koči, zaljubljenost naprotiv, tera vas da poletite, da sve možete, da volite sve i nosite ružičaste naočare. Strah od odvajanja, potom napuštanja, on vas parališe. Koliko puta možda nekoj drugarici, drugu (dešava se ovo i muškarcima, nisu oni bezosećajna bića, samo se na Balkanu trude da tako izgledaju), kažete:“On je otišao, verovatno je to kraj, on će raskinuti sa mnom“. I šta time radite? Samo privlačite da uskoro se takva situacija i desi, da vas nikada više ne pozove, da zaista prekine kontakt sa vama. A onda ga vi panično zovete, šaljete poruke, mejlove, trudite se da ga čujete i vidite, i ostanete zaista sami i potpuno slomljeni. Zašto? Zato što ste svojom nesigurnošću koja je osnova ovakvog ponašanja, i emocionalnom nezrelošću, počeli da se ponašate kao „manijak“, i umesto da uživate sa osobom sa kojom možete da podelite sebe bez stida, vi ste zaista ostali sami. I preživljavate svoj najveći strah, svoju najveću bol.

Moje prvo suočavanje sa ovim strahom, bilo je zaista strašno, bolno, osećaj „umirem, zašto bih dalje živela“. Ljudi tako misle kada su obuzeti ovim demonom. I još nešto, kraj ih onda asocira na smrt. Dakle, u stanju su da potpuno izgube tlo pod nogama. Kao i za sve ostale stvari u životu, i za ovu situaciju se sami izboriti, „razum pobeđuje srce“ situaciju. To ne znači da treba da zatvorite srce da se više nikad ne zaljubite, i da vaša soba bude vaš jedini kutak, ne. Ali, takođe ne znači ni da treba menjati partnere dok ne „otupite“. Treba naći zlatnu sredinu, kao i za sve. Vašu zlatnu sredinu. Probajte da se suočite sa strahom. Kada se nađete sledeći put u takvoj situaciji, dvoje ljubavnika koji se rastaju, nemojte da pomislite-„odlazi!“, već-„videćemo se opet!“. Ako i krenu stare misli vi ih mentalno precrtajte, pogledaje voljeno biće, nasmešite se i recite mu-„vidimo se!“. I kada zatvorite vrata umesto da zaplačete, i da mislite o najgorem, pustite neku veselu muziku, zaplešite, i osetite sebe, osetite kako divan osećaj prolaz kroz vas, jer je deo jedne prelepe energije ostao u vama, neko je sa vama podelio nešto lepo. Svaki sledeći put, činite isto... Ako ste umetnička duša, možete i napisati pesmu. Ako ste se zaista zaljubili u to „divno biće“, strah će nestati kao mehur od sapunice, samo ako vi to poželite. Pustite da lepe emocije struje vama, da duhovnost zavlada situacijom. Jer, dok god se grčevito držite te grozne, gnjile jabuke, iz nje će cureti strah. Ako u svoje ruke, svoj um, uzmete lepu, sočnu, crvenu jabuku koja je sazrela u vama, a vi je gurate negde, jer strah je jači, to jest miris gnjile jabuke će vas naterati da nju prvo uzmete, taj sočni plod će vas odsetiti da ste vrata zatvorili samo tek na tren, i da „će se ljubavnici ponovo sresti“. I nasmešićete se.

Proces pronalaženja zlatne sredine je težak, oh my God, vrlo dobro to znam, ali strah vas neće odvesti nigde, osim do realne patnje. To nije cilj ničijeg života. I tako, životinjama je strah koristan, pomaže im u preživljavanju, ali ljudima strahovi „višeg nivoa“ samo koče život. Pokušajte da razumete ovo, da razumete svet, i ljude, i da produbite saosećanje. Manje će vas boleti i kada vam se desi da vas ostave. I znajte, dok god se bojite napuštanja, i ostajanja nasamo sami sa sobom, nećete naći pravog partnera za vas. Samo ćete biti magnet za one koji će baš to činiti. Zato, odmah u ruke uzmite tu gnjilu jabuku i bacite je! Zaplešite sa životom! Osetite da ste vi ljubav sami po sebi, i da imate puno ljubavi da date! Vi zaslužujete samim tim i da budete voljeni! I ne brinite. Za one koji osećaju ove misli, život je spremio punu korpu divnih sočnih plodova!

NEKA BLAGOST POBEDI LJUTNJU, NEKA DOBRO SAVLADA ZLO, NEKA GRABLJIVCA NADJAČAJU DAROVI, NEKA LAŽOVA NADJAČA ISTINA! O, NEKA MRŽNJI PREKO LJUBAVI DOĐE KRAJ.
Buda

ENERGIJA NAŠIH MISLI

Svaka naša misao je već jedno delo. Jer je svaka naša misao energija, deo kolektivnog nesvesnog, i to je i naučna činjenica. Tako da, sa svakom našom misli, mi „prizivamo“ u naše živote ljude i događaje. U zavisnosti od toga da li mislimo pozitivno ili negativno, u zavisnosti od toga kakve su naše emocije, takvi će i biti rezultati. Ako mislimo na nešto lepo, na neki srećni trenutak, to je viši nivo energije, i mi se osećamo jači. Ako su naše emocije, ljutnja, strah, nemoć, to je niži nivo energije, i mi se osećamo slabije. To su kažem i naučne činjenice. Sve je oko nas energija, mi smo deo toga, mi smo svakim svojim delom tela energija, naše su misli takođe energija, jer su proizvod rada našeg organa.

Često čujem ljude, ako i jedna sam od njih, koji se žale kako im ne ide u životu, kako se stvari odvijaju onako kako nisu očekivali, kako se neko na njih bezrazložno naljutio, kako im je neko zalupio vrata ispred nosa, kako nisu dobili posao, kako ne mogu da uče, kako nikako ne mogu da nađu dečka ili devojku. A stvar je vrlo jednostavna zapravo. Ti ljudi, pa i ja među njima, nisu iskreno, celim svojim bićem želeli. Onaj ko nije dobio posao, nije ga dobio zato što nije dovoljno mislio pozitivno o tome da će ga dobiti. Student je pao ispit, zato što se unapred spremio da će pasti misleći već o narednom ispitnom roku, i o sledećoj prilici da ga polaže. Neko nema partnera u svom životu zato što u suštini i ne želi to dovoljno iskreno, razmišlja možda o prethodnom razočarenju, ili o narednom mogućem, i šireći negativnu energiju odbija ljude, da mu neko priđe, ispušta priliku ili prilike, ko zna koliko ih je moglo biti. Dakle, vrlo je prosto. Naše misli su naša dela, naše misli su naša energija koju širimo na okolinu. I kakve su nam misli, takav će nam biti i život. Ovu rečenicu verujem da ste već čuli, i verujte, zaista je tačna.

Pre nekoliko dana mi se desilo da iskusim ove svoje rečenice, zato i pišem ovaj tekst. I to, kako sve više i više upoznajem sebe, dešava mi se da možda i nekoliko puta u toku dana, ako sam srećna da imam priliku za tako nešto, spoznam vezu svojih misli i događaja oko sebe. Tako, jednog dana, sedela sam sa svojim prijateljima, i poznanicima nekim, dakle bilo nas je više u tom trenutku u prostoriji, ljudi su pričali međusobno, ispijali kafu, smejali se... Ja sam bila negde „daleko“ od svih tih priča. Mislila sam o problemu koja mene muči tog trenutka, ali bila sam rešena da ni sa kim ne podelim to, čak ni sa najbližim osobama, tako da kada sam se našla na kafi sa društvom, još uvek sam bila zaokupljena svojom „situacijom“. Nisam stigla da sama sa sobom raščistim misli, niti da sa nekim popričam, i bila sam prepuna energije. I verujte, nije prošlo ni pola sata sa društvom, i neko je progovorio o temi koja me je mučila... Podigla sam pogled, i prvo nisam poverovala, ali onda je krenula diskusija o temi koja me muči, i svako je davao svoje mišljenje.... Ja sam bila samo nemi posmatrač koji se smešio... Svojom energijom misli, uspela sam da pokrenem čitavu lavinu razmišljanja   drugih ljudi, a to mi je kasnije pomoglo kada sam sama sa sobom raščišćavala situaciju u glavi. Kada su prešli na temu fudbala, koju voli i ženski deo mog društva, i kada se već govorilo o timovima, i ko se na koga kladio, jedna prijateljica je pogledala u mene, i pitala me čemu se ja to smeškam-„nije smešno što ću izgubiti novac u kladionici, hej!“. Trgnula sam se, i izvinila se, objasnivši joj da razmišljam o nečemu sasvim desetom, i tek tada sam mogla da se uključim u priču, i da počnem da uživam u vremenu sa prijateljima. Druga situacija se desila ne nešto mnogo posle ove, i nekako je banalniji primer, ali odličan za ovu priču. Ušla sam u jedan od svojih omiljenih butika i videla torbu u koju sam se odmah zaljubila i naravno požela sam da je kupim. No, svesna da nemam novca trenutno za to, okrenula sam se i izašla iz radnje. Prošlo je dva dana, a ja nisam prestala da mislim o torbi, već sam je videla kao je nosim, šta imam u njoj, uz šta od garderobe mi se slaže, ponašala sam se kao da je već imam.... I šta se dešava dakle za dva dana? Dobijam nočekivano novac, ne neku veliku sumu, ali dobijam, kao poklon od rođaka, odlazim u radnju po torbu, i još veće iznenađenje-vidim istu na sniženju!!! Ne samo što sam dobila neočekivano neki novac, i mogla da kupim torbu, već sam je kupila i po nižoj ceni!!! Treća situacija je nešto složenija. Maksimalno ću je uprostiti. Želela sam da vidim jednog muškarca, samo da ga vidim, da razgovaram sa njim. Želela sam da ga bolje upoznam. E sad, za to je bilo potrebno malo više vremena od dva dana, tačnije bilo je potrebno dva meseca da do toga dođe. Ali povremeno, kada bih pomislila na njega, "preplavile" bi me lepe misli o njemu, koliko mi je delovao dobro i pozitivno, koliko mi je delovao zanimljivo, i tako kada god bih ga se setila, pozitivne misli su navirale, i ja sam tako nekako slala pozitivne vibracije ka njemu, gde god bio. I činila sam to nesvesno, sada znam to. I, posle kao što rekoh, dva meseca, ostvarila sam bliži kontakt sa njim, razgovarali smo, i tada sam dobila povratnu informaciju, da i on o meni ima lepo mišljenje. Opet osmeh na mom licu, jer sam sada svesna, da dok god sam slala pozitivne misli ka njemu, on je to „prikupljao“ i stekao takođe pozitivnu sliku o meni. Može vam ovo delovati sve kao neka slučajnost, ili kao neka čiribu-ćiriba stvar, ali nije. Već sam rekla, naučna je činjenica. Kako razmišljamo, tako će nam i biti... Jer misli su energija, i ako smo mi pozitivni, i drugi ljudi oko nas će biti isti prema nama. Naravno, biće i onih koji će se jednostavno „skloniti“ jer ne mogu da podnesu viši nivo energije na kom ste vi, jer ih vi de facto potiskujete svojom pozitivnošću. 

Verujem da ni najveći mudraci, i spiritualni učitelji, terapeuti, ne znaju da se sa ovim nose svakog dana, osim majke Tereze ili Bude, Isusa... Tako da ni mi obični ljudi ne možemo ovo da kontrolišemo baš uvek. Kada bi svi to mogli uvek da radimo, onda ne bi postojalo loše, negativno, i izgubila bi se ravnoteža, balans, „zlatna sredina“. Tako da, jedino što možemo je da se trudimo da kada smo dovoljno svesni sebe, kada se probudimo i uvidimo da ćemo tog dana biti u skladu sa svojim mislima, da ćemo misliti „dobro“, da ćemo biti pozitivni čak iako se oko nas dešavaju ružne stvari, da to i činimo. Šireći svoju pozitivnu energiju, kao bumerang će nam se vratiti, jer sve što damo, dobijamo nazad, opet fizika, zakon održanja energije. Sasvim prosta stvar. A kada smo „negativni“, a svi mi imamo takve dane, tada samo treba da pustimo da takva energija isteče iz nas, i da se ne bojimo šta će sa njom biti, da se ne bojimo njenog povratka. Svakom od nas se dešavaju i ne tako lepe stvari i to je normalno. Kažem, sve je balans, i svako od nas je i dobar i loš u isto vreme, niko nije savršenstvo. Poenta je samo da se trudimo da što više budemo pozitivni, da tražimo i pružamo mir, i da naučimo kako da kanališemo svoje pozitivne i negativne strane. Svako od nas, sam, treba da nauči svoj sopstveni način kako će to činiti. Svako od nas se razlikuje, i treba da ima svoje metode za to.

Možda i dalje ne verujete u to da tok naših misli određuje naše događaje i ponašanje ljudi prema nama? Isprobajte. Sledeći put kada doživite recimo neko neprijatno iskustvo, i postanete besni, ljuti, agresivni zbog toga, pa se potom smirite-sedite, i zagledajte se u svoj naiskriveniji deo bića. Pitajte, šta sam ja to mislio i osećao prema toj osobi, ili prema tom događaju, ili generalno u kakvom sam raspoloženju bio, pre nego što se to desilo? Budite iskreni, makar sami sa sobom. I videćete. I sami ste, možda i danima pre toga bili negativni, uplašeni, anksiozni, besni... Samo pratite svoja osećanja, koliko god to možete, i iznenadićete se! Naše misli, naša energija, kao deo energije celog sveta, utiču na to kako ćemo živeti!

Želim da završim mislima majke Tereze : „Ne želim da činite čuda smrknuti. Radije bih da i pogrešite ali da ste ljubazni!“

Think about that...

Kad minđuša padne...

„Traži nemoguće, i dobićeš najbolje“, glasila je poruka koju sam jednom izvukla u kafeu gde odlazim sama na kaficu. Izvukla? Taj kafe ima kutiju u kojoj se nalaze porukice, mudre misli, i tako kad odem tamo, ja izvučem po jednu, i zapamtim tu rečenicu kao afirmaciju za taj dan. Setila sam se konkretno ove poruke, jer nedvosmisleno govori o poenti našeg življenja. U suštini ništa nije nemoguće, ali i kad nam se čini da jeste, ili kada okolina u kojoj ste ne misli da vi to možete, ili da je to kvalitetno, moralno, dobro, u našoj biti treba da postoji motivacija da se sve može, da se dostigne taj „nemogući“ cilj, i možda i bude najbolji... Za nas, ali svakako ne za vašu drugaricu, majku, ili nekog trećeg. Sad ćete reći da sve stvari koje su nedostižne i nemoguće, ne moraju na kraju da imaju happy end, i da zaista budu naša najbolja odluka, ali činjenica je da kada „osvojimo“ nešto što smo smatrali tako dalekim i nikako savladivim, osećamo neverovatnu količinu pozitivne energije, i osećamo zadovoljstvo, osećamo se jači, spremniji da idemo dalje. Mislim da je to i poenta ove porukice. Živeti život želeći nemoguće, radeći na tome, i dobićemo najbolje zato što smo uložili trud, napor, energiju (pozitivnu naravno), i zato na kraju dobijamo najbolje (pozitivne emocije kao bumerang). Ovo se može primeniti i na priču muško-ženskih odnosa, takođe. Želimo nekog, mislimo da je nedostižan za nas, iz milion razloga, a onda, uz malo truda, malo više pozitivnih vibracija upućenih toj osobi, zateknemo sebe u zagrljaju te osobe. Vidimo njen osmeh, pogled, vidimo kako se ona trudi i kako i ona želi nas. I kako tada skunuti osmeh sa lica, i otići u krevet i ne misliti o svom „poduhvatu“, ne maštati, i ne pitati se onu čuvenu rečenicu „Šta će biti dalje?“ ?

Tako sam recimo do skoro bila ubeđena da nijedan muškarac neće uspeti da me iskreno nasmeje, da mi učini dan, makar jedan jedini, predivnim, jer sam počela da se uplićem u sopstvenu mrežu, i svi su oni za mene postali isti. Manipulatori, neiskreni, kad dobiju šta žele samo se okrenu i odu. I ja sam zauzela stav-ok, ako ste vi takvi, i ja ću biti takva prema vama, odoše glave! Bila sam na ivici iskrenog i potpunog razočarenja u drugi pol, i spremna da se „svetim“ postupcima koje sam od njih naučila (oko za oko, zub za zub). Ali... Uvek to ali... Pojavio se jedan muškarac, u čitavom nizu tih razočarenja, koji mi se iskreno dopao, sa kojim u samom startu nisam ni želela da ostvarim nikakav fizički kontakt. Delovao je kao zaista dobar čovek, sa kojim može da se popriča, koji može da priskoči u pomoć kada zatreba, koji se ne ustručava da bude iskren, i koji, naravno, ono što prvo vidimo, jako lepo izgleda. Njega želi svaka devojka na njegovom radnom mestu, to jest na oba, jer je dovoljno sposoban da radi dva posla, ali on bira... Dakle, u mojoj glavi odmah je postao  „nemoguća misija“. Kažem, ništa nisam pokušavala, prijalo mi je samo to kada se vidimo na nekim okupljanjima zajedničkih prijatelja, popričamo, i to bi bilo to. Ali želela sam, jako sam želela. Posle izvesnog vremena, organizovano je još jedno u nizu okupljanja tog našeg zajedničkog društva, i primetila sam promenu... On jeste uvek bio ozbiljniji nego ostali, ali ovog puta u toj njegovoj ozbiljnosti primetila sam pukotinu... I dok sam u sobi koja je bila prepuna prelepih devojaka, mahom plavuša, igrala sa najbližim drugaricama i drugovima, bacala sam poglede u ćošak u kom je on stajao... Gledao me je... Prosto sama ta činjenica da gleda mene, a neku drugu devojku, lepšu od mene, navela me je da mu priđem. Ta činjenica, i činjenica da je njegov pogled bio toliko jak, magnet. „Stvorila“ sam se pored njega i rekla nešto u fazonu „evo mene da nazdravimo“. (Kasnije sam saznala da su njemu te večeri prišle tri devojke i da je odbio komunikaciju sa svima njima.) Priča je krenula sama... O svemu, muzici, putovanjima, knjigama, poslovima... Pokušavali su da nas razdvoje, terali da igramo, ali mi smo bili zakucani za to mesto, tu nam je bilo najbolje. Nakon nekog vremena, pozvao me je da sa žurke odemo u kafić u kome ga čekaju njegovi drugari, pa ako budem želela vratićemo se opet na žurku svi zajedno. Naravno da sam pristala. Njegovi drugari su bili divni prema meni, svi smo razgovarali, smejali se... Potom smo otišli svi zajedno nazad na žurku, koje se u međuvremenu preselila u veći prostor, u klub u blizini, u kome je bilo krcato. Ali mi smo opet ostali zajedno,  ne odvajajuću pogled jedno sa drugog, i smešeći se jedno drugom. I tu je počela bajka, prava bajka, sa sve aždajom, nevoljama, treba preći sedam mora i sedam gora, princ će onda doći i spasiti te... I tako, trajala je do sutradan do podneva, možda malo duže. Ostatak dana provela sam sa osmehom od uveta do uveta, slušala veselu muziku, sređivala sebe, stan, mislila na njega. Niko i ništa nije moglo da me „izbaci iz takta“. Pomislila sam kako je moguće da je, s obzirom na sve moje stavove (o tome kakvi su muškarci, i moju odluku da samo ja sebe mogu da učinim srećnom, da mi za to nisu potrebni muškarci), jedan uspeo da mi toliko ulepša dan, da ne mogu da se setim poslednjeg takvog unazad nekoliko godina!

I ispričah ja vama tako jednu divnu ljubavnu pričicu, u kojoj mi je nestala jedna minđuša sa uveta, ne sećam se kako i gde se to desilo (a bio mi je to omiljeni par!). Ali... Opet to ali... Neke stvari ostaju „nemoguće“ i „nedostižne“ na duže staze... Jer, i ovaj muškarac, bio je tek toliko tu da mi ulepša jedan dan, i ja sam zadovoljna tim iskustvom, ali vam ne mogu reći da se pričica završava srećno. Jednostavno se završava, jer je ipak nemoguća, ne može da traje, iz nekih svojih razloga. Tako da, želi nemoguće i dobićeš najbolje, samo nemoj se nadati da će to zanavek ostati tvoje (iliti kraj tebe). Ponekad je dovoljno i da je tvoje samo nekoliko sati, nekoliko predivnih sati... I tu je moja preostala minđuša, da me stalno poseća na to. 

KADA NAM NEKO NEDOSTAJE?

Iskustvo je brutalan učitelj, i izgubiti nekog nikad nije lako. Kako vreme prolazi, jedino što osećamo je udaljavanje od samog događaja, ali praznina u nama i dalje postoji. I postojaće zauvek. To je normalno. Samo treba naučiti kako živeti sa njom, i na njeno mesto staviti sve lepe uspomene vezane za osobu koja više nije sa nama. Kada uspemo u tome, da popunimo rupu uspomenama, biće sve lakše i lakše, i tek onda ćemo otpustiti bol i patnju, i dozvoliti sebi da budemo srećni u ovom životu koji smo mi nastavili da živimo.

                 

                         IN A CASTLE 

There is no even a shadow of you besides me...

You are not even a ghost...

And I long for your embrace...

For your kiss...

Such a pain without you

Such a sorrow

It hurts to be appart

Two halfs sepparated

Was it your wish or mine?

I cannot remember the fact

Reality is not my thing, you know

I live in a castle

I live in a dream

Wish no hard words, no problems

I want you back

Now

I want your soul attached to mine

Again

Is it a sin, to want that?

You have promised me long time ago

That we will live our dream, together

And then you left

Was it because of me or you?

I cannot remember the fact

Reality is not my thing, you know

I live in the Source

I live in the Optimism

And this, this empty bed confuses me

’Couse I live in a dream

’Couse I live in a dream

NASTAVITE DALJE SAMI

Danas neću pisati neku priču. Danas je bio dovoljno težak dan. Nekada, kao ja danas, shvatite da zaista ne postoji nijedno drugo biće koje će vas dovoljno dugo slušati, savetovati, želeti da vam pomogne. Čak iako nekog smatrate da je dovoljno vama blizak, i da je to neka vrsta njegove "dužnosti". Ili, da je taj neko akademski obrazovan čovek, čiji je posao da vas sasluša i posavetuje. Ako verujete u to, razočaraćete se. Naićićete na otpor, na neodobravanje, nerazumevanje, i potpuno će se stvoriti pogrešna slika o vama, jer suviše ste dugo verovali u nemoguće, tako da na drugu osobu projektujete to isto, da i ona počne da veruje da vama nema pomoći. U jednom danu, shvatite da ste zaista sami u celom procesu koji se zove život, i samo vi, i jedino vi, jeste stvaralac, i rušilac, vaše patnje, i vašeg dosadašnjeg načina života, koji je za vas bio neka vrsta mučenja. Ne oslanjajte se ni na koga, ma koliko stručan bio, ili ma koliko mislili da vas neko voli. To će samo produžiti vašu bol, i neće vas odvesti do cilja, do samospoznaje, samoizlečenja. Ljudi su samo ljudi, i svi imaju svoje granice, koliko mogu da osete drugo biće. Ne pokušavajte da se nametnete, ne pokušavajte da širite tuđe granice. Umesto toga, razgovarajte sami sa sobom. Pitajte se koliko ste još spremni da patite. I isto tako, potpuno sami, u tišini svoga prostora, i svoga uma, postanite mir, postanite mir, mir... Osetite mir... Dugo očekivani mir. Trebaće vam vremena da dođete do tačke potpunog sklada, ali verujte u uspeh. Vi. Samo vi možete to. Sami. Potpuno sami.