STRAH KOJI "UBIJA" LJUBAV

Strah. Svako ga poseduje. Ne postoji čovek koji se ničeg ne boji. Ili, ako vam, neko tako nešto kaže duboko je potisnuo u sebe neku svoju zebnju, manju ili veću. Ovako gledano, strah je jedna prirodna stvar. Imaju je i životinje. Da ga nemaju, svako bi lako bio plen. Ovako, antilopa kada ugleda lavicu, beži, spašava život. Dakle, strah je dobar? Strah je koristan? Treba ga negovati? Ili je pak strah onaj što ume da uništi svaku nadu, svaki naš san? Da li nas strah ipak „ubija“?

Čovek, za razliku od drugih životinja, može da razmišlja na višem nivou, grupiše se, socijalno je biće. Osim ako ne odluči drugačije. Ima različitih ljudi. A to kako će ponašati, to kako će stupati u neku zajednicu, ili će pak odlučiti da se osami, verujte, zavisi samo od stepena straha koji poseduje. U korenu svih problema, u korenu svih negativnih emocija leži strah! Podeliću ovom prilikom na strahove od „realnih“ stvari, kao što su od zmija, paukova, požara, struje, visine i tako dalje, i strahove koji se razvijaju u nama kao životinjama koje mogu da „složeno“ misle, strah od sukoba, od sputavanja, od nereda, od samoće, od napuštanja, od ostavljanja, od neuspeha, od odvojenosti, od gubitka kontrole, od neprihvtanja, strah od toga da se ne bude voljen, i strah od toga da ne možemo da volimo. Postoji i niz drugih, jer čovek ne bi bio čovek, da ne može da smisli svakojake ego-tripove, koji će ga na ovaj ili onaj način naterati da se boji.

Osoba sam koja može da duboko oseća, da razvije jake emocije (pozitivne i negativne), ali takođe u stanju sam da osetim i emocije drugih ljudi. Neki bi rekli empata, ali ja ne mislim baš da sam dostigla taj nivo. Ali vibracije se osećaju. Kao što sam pisala u prethodnom tekstu, sve je energija. U ovom periodu u životu mogu da kažem da sam osvestila svoj strah, i da radim na njemu koliko god mi godine i iskustvo to dozvoljavaju, a to je strah od napuštanja, od toga da kada se emocionalno stopim sa nekom osobom, posle toga budem ostavljena. Sad bi neko rekao, „pa lepo, kad znaš šta je problem, sad ćeš lako da ga rešiš!“. Ali, praksa je malo drugačija... Ljubavne veze, bilo da su javne, tajne, dozvoljene, zabranjene, duge, kratke, izazivaju osećaj duboke povezanosti sa partnerom i presudne su za duhovno zdravlje. Svesna sam koliko razarajuće na mene deluje kada me neko ostavi, pa makar to bilo na jedan dan. „Vidimo se prekosutra“. Ja već utrnem.... Kada se vežem za nekog... Naravno, to još nije stanje patologije, na svu sreću, to je još uvek kontrolisano stanje, koje sam, uh koje li greške, sve do sada potiskivala. I znam ljude koji se osećaju isto kao ja... Kada partner napusti sobu, krenu suze, kao da se više nikad neće vratiti. I vi plačete, jer zaista osećate zebnju, kroz vas se širi strah da se više nikad neće vratiti. Odvojenost-napuštenost! I mnogi ljudi na razne načine pokušavaju da pobegnu od ovog osećanja. Jednostavno ako bi ostali u realnosti koja je takva kakva je, to jest, sedite sami u sobi misleći na onog koji je otišao... Pored toga što ostajete u tom osećanju neko vreme, počinju da vam naviru misli i o nekim drugim stvarima u vašem životu koje su teške, odjedanput se na vas sruči sve!!! Sva teskoba ovog sveta, i kao da ste svi ljudi na svim mestima. Možda imate i fizički osećaj da se odvajate... Kao da je deo vašeg tela pohrlio u zagrljaj osobi koja je otišla, samo da bi vas opet zagrlila da ne bi ste mislili na sve ono loše!!! Neki ljudi se zaista razbole, dobiju temperaturu, ne mogu da spavaju...Opet, neko od vas bi rekao, „pa to je zaljubljenost“... Ali nije. Zaljubljenost ne koči, zaljubljenost naprotiv, tera vas da poletite, da sve možete, da volite sve i nosite ružičaste naočare. Strah od odvajanja, potom napuštanja, on vas parališe. Koliko puta možda nekoj drugarici, drugu (dešava se ovo i muškarcima, nisu oni bezosećajna bića, samo se na Balkanu trude da tako izgledaju), kažete:“On je otišao, verovatno je to kraj, on će raskinuti sa mnom“. I šta time radite? Samo privlačite da uskoro se takva situacija i desi, da vas nikada više ne pozove, da zaista prekine kontakt sa vama. A onda ga vi panično zovete, šaljete poruke, mejlove, trudite se da ga čujete i vidite, i ostanete zaista sami i potpuno slomljeni. Zašto? Zato što ste svojom nesigurnošću koja je osnova ovakvog ponašanja, i emocionalnom nezrelošću, počeli da se ponašate kao „manijak“, i umesto da uživate sa osobom sa kojom možete da podelite sebe bez stida, vi ste zaista ostali sami. I preživljavate svoj najveći strah, svoju najveću bol.

Moje prvo suočavanje sa ovim strahom, bilo je zaista strašno, bolno, osećaj „umirem, zašto bih dalje živela“. Ljudi tako misle kada su obuzeti ovim demonom. I još nešto, kraj ih onda asocira na smrt. Dakle, u stanju su da potpuno izgube tlo pod nogama. Kao i za sve ostale stvari u životu, i za ovu situaciju se sami izboriti, „razum pobeđuje srce“ situaciju. To ne znači da treba da zatvorite srce da se više nikad ne zaljubite, i da vaša soba bude vaš jedini kutak, ne. Ali, takođe ne znači ni da treba menjati partnere dok ne „otupite“. Treba naći zlatnu sredinu, kao i za sve. Vašu zlatnu sredinu. Probajte da se suočite sa strahom. Kada se nađete sledeći put u takvoj situaciji, dvoje ljubavnika koji se rastaju, nemojte da pomislite-„odlazi!“, već-„videćemo se opet!“. Ako i krenu stare misli vi ih mentalno precrtajte, pogledaje voljeno biće, nasmešite se i recite mu-„vidimo se!“. I kada zatvorite vrata umesto da zaplačete, i da mislite o najgorem, pustite neku veselu muziku, zaplešite, i osetite sebe, osetite kako divan osećaj prolaz kroz vas, jer je deo jedne prelepe energije ostao u vama, neko je sa vama podelio nešto lepo. Svaki sledeći put, činite isto... Ako ste umetnička duša, možete i napisati pesmu. Ako ste se zaista zaljubili u to „divno biće“, strah će nestati kao mehur od sapunice, samo ako vi to poželite. Pustite da lepe emocije struje vama, da duhovnost zavlada situacijom. Jer, dok god se grčevito držite te grozne, gnjile jabuke, iz nje će cureti strah. Ako u svoje ruke, svoj um, uzmete lepu, sočnu, crvenu jabuku koja je sazrela u vama, a vi je gurate negde, jer strah je jači, to jest miris gnjile jabuke će vas naterati da nju prvo uzmete, taj sočni plod će vas odsetiti da ste vrata zatvorili samo tek na tren, i da „će se ljubavnici ponovo sresti“. I nasmešićete se.

Proces pronalaženja zlatne sredine je težak, oh my God, vrlo dobro to znam, ali strah vas neće odvesti nigde, osim do realne patnje. To nije cilj ničijeg života. I tako, životinjama je strah koristan, pomaže im u preživljavanju, ali ljudima strahovi „višeg nivoa“ samo koče život. Pokušajte da razumete ovo, da razumete svet, i ljude, i da produbite saosećanje. Manje će vas boleti i kada vam se desi da vas ostave. I znajte, dok god se bojite napuštanja, i ostajanja nasamo sami sa sobom, nećete naći pravog partnera za vas. Samo ćete biti magnet za one koji će baš to činiti. Zato, odmah u ruke uzmite tu gnjilu jabuku i bacite je! Zaplešite sa životom! Osetite da ste vi ljubav sami po sebi, i da imate puno ljubavi da date! Vi zaslužujete samim tim i da budete voljeni! I ne brinite. Za one koji osećaju ove misli, život je spremio punu korpu divnih sočnih plodova!

NEKA BLAGOST POBEDI LJUTNJU, NEKA DOBRO SAVLADA ZLO, NEKA GRABLJIVCA NADJAČAJU DAROVI, NEKA LAŽOVA NADJAČA ISTINA! O, NEKA MRŽNJI PREKO LJUBAVI DOĐE KRAJ.
Buda