„Traži nemoguće, i dobićeš najbolje“, glasila je poruka koju sam jednom izvukla u kafeu gde odlazim sama na kaficu. Izvukla? Taj kafe ima kutiju u kojoj se nalaze porukice, mudre misli, i tako kad odem tamo, ja izvučem po jednu, i zapamtim tu rečenicu kao afirmaciju za taj dan. Setila sam se konkretno ove poruke, jer nedvosmisleno govori o poenti našeg življenja. U suštini ništa nije nemoguće, ali i kad nam se čini da jeste, ili kada okolina u kojoj ste ne misli da vi to možete, ili da je to kvalitetno, moralno, dobro, u našoj biti treba da postoji motivacija da se sve može, da se dostigne taj „nemogući“ cilj, i možda i bude najbolji... Za nas, ali svakako ne za vašu drugaricu, majku, ili nekog trećeg. Sad ćete reći da sve stvari koje su nedostižne i nemoguće, ne moraju na kraju da imaju happy end, i da zaista budu naša najbolja odluka, ali činjenica je da kada „osvojimo“ nešto što smo smatrali tako dalekim i nikako savladivim, osećamo neverovatnu količinu pozitivne energije, i osećamo zadovoljstvo, osećamo se jači, spremniji da idemo dalje. Mislim da je to i poenta ove porukice. Živeti život želeći nemoguće, radeći na tome, i dobićemo najbolje zato što smo uložili trud, napor, energiju (pozitivnu naravno), i zato na kraju dobijamo najbolje (pozitivne emocije kao bumerang). Ovo se može primeniti i na priču muško-ženskih odnosa, takođe. Želimo nekog, mislimo da je nedostižan za nas, iz milion razloga, a onda, uz malo truda, malo više pozitivnih vibracija upućenih toj osobi, zateknemo sebe u zagrljaju te osobe. Vidimo njen osmeh, pogled, vidimo kako se ona trudi i kako i ona želi nas. I kako tada skunuti osmeh sa lica, i otići u krevet i ne misliti o svom „poduhvatu“, ne maštati, i ne pitati se onu čuvenu rečenicu „Šta će biti dalje?“ ?
Tako sam recimo do skoro bila ubeđena da nijedan muškarac neće uspeti da me iskreno nasmeje, da mi učini dan, makar jedan jedini, predivnim, jer sam počela da se uplićem u sopstvenu mrežu, i svi su oni za mene postali isti. Manipulatori, neiskreni, kad dobiju šta žele samo se okrenu i odu. I ja sam zauzela stav-ok, ako ste vi takvi, i ja ću biti takva prema vama, odoše glave! Bila sam na ivici iskrenog i potpunog razočarenja u drugi pol, i spremna da se „svetim“ postupcima koje sam od njih naučila (oko za oko, zub za zub). Ali... Uvek to ali... Pojavio se jedan muškarac, u čitavom nizu tih razočarenja, koji mi se iskreno dopao, sa kojim u samom startu nisam ni želela da ostvarim nikakav fizički kontakt. Delovao je kao zaista dobar čovek, sa kojim može da se popriča, koji može da priskoči u pomoć kada zatreba, koji se ne ustručava da bude iskren, i koji, naravno, ono što prvo vidimo, jako lepo izgleda. Njega želi svaka devojka na njegovom radnom mestu, to jest na oba, jer je dovoljno sposoban da radi dva posla, ali on bira... Dakle, u mojoj glavi odmah je postao „nemoguća misija“. Kažem, ništa nisam pokušavala, prijalo mi je samo to kada se vidimo na nekim okupljanjima zajedničkih prijatelja, popričamo, i to bi bilo to. Ali želela sam, jako sam želela. Posle izvesnog vremena, organizovano je još jedno u nizu okupljanja tog našeg zajedničkog društva, i primetila sam promenu... On jeste uvek bio ozbiljniji nego ostali, ali ovog puta u toj njegovoj ozbiljnosti primetila sam pukotinu... I dok sam u sobi koja je bila prepuna prelepih devojaka, mahom plavuša, igrala sa najbližim drugaricama i drugovima, bacala sam poglede u ćošak u kom je on stajao... Gledao me je... Prosto sama ta činjenica da gleda mene, a neku drugu devojku, lepšu od mene, navela me je da mu priđem. Ta činjenica, i činjenica da je njegov pogled bio toliko jak, magnet. „Stvorila“ sam se pored njega i rekla nešto u fazonu „evo mene da nazdravimo“. (Kasnije sam saznala da su njemu te večeri prišle tri devojke i da je odbio komunikaciju sa svima njima.) Priča je krenula sama... O svemu, muzici, putovanjima, knjigama, poslovima... Pokušavali su da nas razdvoje, terali da igramo, ali mi smo bili zakucani za to mesto, tu nam je bilo najbolje. Nakon nekog vremena, pozvao me je da sa žurke odemo u kafić u kome ga čekaju njegovi drugari, pa ako budem želela vratićemo se opet na žurku svi zajedno. Naravno da sam pristala. Njegovi drugari su bili divni prema meni, svi smo razgovarali, smejali se... Potom smo otišli svi zajedno nazad na žurku, koje se u međuvremenu preselila u veći prostor, u klub u blizini, u kome je bilo krcato. Ali mi smo opet ostali zajedno, ne odvajajuću pogled jedno sa drugog, i smešeći se jedno drugom. I tu je počela bajka, prava bajka, sa sve aždajom, nevoljama, treba preći sedam mora i sedam gora, princ će onda doći i spasiti te... I tako, trajala je do sutradan do podneva, možda malo duže. Ostatak dana provela sam sa osmehom od uveta do uveta, slušala veselu muziku, sređivala sebe, stan, mislila na njega. Niko i ništa nije moglo da me „izbaci iz takta“. Pomislila sam kako je moguće da je, s obzirom na sve moje stavove (o tome kakvi su muškarci, i moju odluku da samo ja sebe mogu da učinim srećnom, da mi za to nisu potrebni muškarci), jedan uspeo da mi toliko ulepša dan, da ne mogu da se setim poslednjeg takvog unazad nekoliko godina!
I ispričah ja vama tako jednu divnu ljubavnu pričicu, u kojoj mi je nestala jedna minđuša sa uveta, ne sećam se kako i gde se to desilo (a bio mi je to omiljeni par!). Ali... Opet to ali... Neke stvari ostaju „nemoguće“ i „nedostižne“ na duže staze... Jer, i ovaj muškarac, bio je tek toliko tu da mi ulepša jedan dan, i ja sam zadovoljna tim iskustvom, ali vam ne mogu reći da se pričica završava srećno. Jednostavno se završava, jer je ipak nemoguća, ne može da traje, iz nekih svojih razloga. Tako da, želi nemoguće i dobićeš najbolje, samo nemoj se nadati da će to zanavek ostati tvoje (iliti kraj tebe). Ponekad je dovoljno i da je tvoje samo nekoliko sati, nekoliko predivnih sati... I tu je moja preostala minđuša, da me stalno poseća na to.
Нема коментара:
Постави коментар