"VOLIM SVOJ EGO"

Ono čemu težimo na višem nivou jeste mir. Mir je vrhunac onog što naše biće može dostići. Mir je ona tišina u nama koju osećamo kada smo sami, ili kada smo u grupi ljudi, ona jačina koja nam dozvoljava da idemo dalje, da ne stajemo kod prepreke, koja nam omogućava da pogledamo drugo biće i da znamo da je i njemu kao i nama potreban mir, i zato nećemo ni pomisliti da povredimo to drugo biće koje gledamo, psihički ili fizički. Mir je suština kojom postižemo sreću, zadovoljstvo, ljubav. Zaista je teško biti u stanju mira, i mali broj ljudi dođe do tog nivoa svesti u svom životu… Ali nekada je dovoljno makar pokušati, ili makar deo dana biti u tom stanju. Kako da znamo da li smo spremni na taj korak? Tako što ćemo izaći napolje, otići do neke osobe, i bez ikakve negativne emocije, a ima ih na stotine u nama, stati pored nje, i jednostavno biti. Postojati baš tu, u njenoj blizini, pokazujući joj da nije sama. Da smo svi mi deo jedne celine, mentalno i fizički. Da smo mi socijalna bića, i da je pogrešno sebe izdvajati kao nekog ko je poseban, ko je “viši” u odnosu na drugog. Ako uspemo da stanemo ravnopravni spram tog usamljenog stvorenja i uspemo da ono oseti da ipak nije samo na ovom svetu, da sve probleme koje ima, imaju i drugi u nekom drugom obliku, da ih  imamo i mi sami, da nismo najjači i uvek najbolji, iako tome težimo, mi smo na putu mira. Jedinstvo sa svetom, jedinstvo sa dušom kolektiva, čak i kada je prepuno negativnih emocija, daće nam mir, jer ćemo znati da nismo sami, a svojom blagošću, i svojom verom, možemo svesno ili nesvesno, i ovo drugo je moguće, uticati da se “zlo” umanji. Taj proces, davanja sebe kolektivu i prihvatanja da nismo mi jedini i najbolji, i da je naš zadatak kao socijalnog bića da pomogne drugom, makar u nekoj sitnici, to je proces oslobađanja našeg uma od ega. Naravno, niko ne može potpuno da se očisti od njega, osim velih mudraca i spiritualnih učitelja, ali svako od nas, radeći na sebi, može da umanji njegov uticaj, i samim tim, da pokrene mehanizam u sebi koji će voditi ka samo isceljenju, kako fizičkom tako i psihičkom.

Mnogo je bolesnih ljudi u svetu. Mnogi pati od različitih vrsta tumora. Ali takođe, mnogo ljudi na svetu je i depresivno, manično, psihotično, čak i šizofreno. Svaka bolest, pa makar to bio i grip, potiče iz “glave”, iz naših emocija. Koliko se na dnevnom nivou trudite da uradite baš sve da bi bili najbolji u kancelariji, i da bi vas šef pohvalio? Koliko toga uraditie kod kuće, da bi osoba sa kojom živite to “možda” primetila, i rekla hvala? I vi se trudite, i trudite, i ratujete, i borite se, i pravite sebe “žrtvom”, zarad čega? Reči-hvala? Koju na kraju možda i ne dobijete… Naš ego nas tera da budemo borci, još od malih nogu, u školi, koji najviše skočio u dalj, ko je nabolji đak… Ali tada, ne možemo decu učiti da to ne treba da rade, to je proces kroz koji deca treba da prođu…. Međutim, i kada odrastemo, te iste osobine, “predvodnika”, ostaju u nama, i stalno dolazimo u sukobe sa drugima i sami sa sobom, i na kraju tog puta, ili nas čeka “pobeda” koja neće doneti mnogo zadovoljstva, biće samo jedna od onih stvari koje smo “završili”, ili će nas odvesti u bolest, jer nismo “pobedili”.

Ono što treba da znamo da mi nismo naš ego, da to nije ono što nas određuje. Da možemo živeti i sa njim jako kvalitetno ako naučimo da ga kontrolišemo. Skoro sam prisustvovala sceni, u kojoj su učestvovale dve jako bliske osobe, jedna je gledala drugu kao da joj je ona potčinjena, i pogled je bio prepun razočarenja, besa, ljubomore, ne bih baš rekla mržnje… Jako tužna scena. Druga osoba je bila paralisana pogledom prve, i nije umela ni da reaguje. Jednostavno je stajala i u sebi gutala svaku emociju ove prve, koja je u tom trenutk pustila da je ego vodi. To je bilo potpuno prepuštanje njemu, koji kao da je govorio-“sada mogu da pokažem koliko sam superiorniji, koliko sam bolji naspram ovo bića, koliko je ono na nekom lošem putu, jer JA znam da jeste”. Kasnije sam saznala, da osoba koja je bila "tiranin", pati, emocije su potpuno razbacane, nema reda, vlada haos, i ego ispliva. Dok osoba kojoj su pogledi bili namenjeni, ima problema sa debelim crevom. Kako sada, pitaćete vi, biti socijalno biće, biti deo kolektiva, ako eto, postoji takav primer u kome obe osobe “stradaju”? Ponavljam, mir. I jedna i druga trebaju pronaći mir. Svoj mir. A onda se sresti, i kako su prvi put razgovarale pogledom, tako i sledeći, takođe pogledom treba da razmene pozitivne emocije jedna prema drugoj. Jer, ne sumnjam da su to osobe koje su sposobne da vole. Svi smo mi sposobni da volimo! I da primimo ljubav!

Ono što drugi pričaju o nama (što je sada ostvarenje onog što se govorilo samo pogledom), je samo to, njihova priča, to nismo mi. Zašto nas onda zaboli kada čujemo neki komentar, negativan, o sebi? Zašto poželimo da vratimo istom merom? Zašto nas ego toliko boli? Koliko je moguće napraviti balans između ega i korisnog samopoštovanja, gde je granica? Da li ego vodi u trip, maniju, ludilo? Ili ga možemo pobediti?

Ako ste pažljivo čitali prethodne redove, onda znate odgovor na sva ova pitanja o egu. Ego je deo nas koji teži da bude prvi, najbolji, da bude borac, i svaka negativna opaska će ga zaboleti. Ako poštujemo sebe, i naučimo da poštovanje sebe je korisno sve dok ne ugrožava člana kolektiva, onda je to korisno samopoštovanje, koje nam neće “dozvoliti” da padnemo, da potonemo, već da idemo napred, i samo dalje. Ego može biti opasan, po nas, po naše zdravlje, po okolinu, ali takođe znamo da ga možemo pobediti. Tako što sledeći put kada poželimo da “poletimo” i nekog “ugrizemo”, mi ćemo uraditi sledeće, uzećemo konkretnu osobu za ruku, i preneti joj malo ljubavi. I malo je nekad dovoljno. Dajući joj ljubav, mi sklanjamo svoj ego sa strane, jer ego i ljubav ne idu zajedno, uspostavljamo pozitivan odnos sa osobom sa kojom smo želeli svađu, raspravu, bilo šta od toga. I kada u tom trenutku “počne da pada kiša” od silnih emocija, pozitivnih koje ćete osloboditi, pustite je, neka pada. To je i trebalo da se desi. A onda će doći i spokoj, mir.

A ako nekad i ne možemo da se izborimo sa nekim ko je prepun sebe i svom egu je dozvolio da vlada, onda možemo samo kako kaže Tomas Kram :” Umesto da gledamo kako nam izvlače tepih pod nogama, možemo da plešemo na pokretnom tepihu”. Divne li metafore!

Dozvolite sebi da proverite koliki je vaš ego, a onda poradite na njemu. Za početak budite ljubazniji, dozvolite sebi da pomognete nekome u nevolji, ili najmanje što možete, “nemojte uzimate hleb gladnome, ako ste vi već siti”.

(komercijalna pesma ubačena je sa razlogom, naravno, da nam da ritam, kojim ćemo plesati na našem tepihu...)