Danas neću pisati neku priču. Danas je bio dovoljno težak dan. Nekada, kao ja danas, shvatite da zaista ne postoji nijedno drugo biće koje će vas dovoljno dugo slušati, savetovati, želeti da vam pomogne. Čak iako nekog smatrate da je dovoljno vama blizak, i da je to neka vrsta njegove "dužnosti". Ili, da je taj neko akademski obrazovan čovek, čiji je posao da vas sasluša i posavetuje. Ako verujete u to, razočaraćete se. Naićićete na otpor, na neodobravanje, nerazumevanje, i potpuno će se stvoriti pogrešna slika o vama, jer suviše ste dugo verovali u nemoguće, tako da na drugu osobu projektujete to isto, da i ona počne da veruje da vama nema pomoći. U jednom danu, shvatite da ste zaista sami u celom procesu koji se zove život, i samo vi, i jedino vi, jeste stvaralac, i rušilac, vaše patnje, i vašeg dosadašnjeg načina života, koji je za vas bio neka vrsta mučenja. Ne oslanjajte se ni na koga, ma koliko stručan bio, ili ma koliko mislili da vas neko voli. To će samo produžiti vašu bol, i neće vas odvesti do cilja, do samospoznaje, samoizlečenja. Ljudi su samo ljudi, i svi imaju svoje granice, koliko mogu da osete drugo biće. Ne pokušavajte da se nametnete, ne pokušavajte da širite tuđe granice. Umesto toga, razgovarajte sami sa sobom. Pitajte se koliko ste još spremni da patite. I isto tako, potpuno sami, u tišini svoga prostora, i svoga uma, postanite mir, postanite mir, mir... Osetite mir... Dugo očekivani mir. Trebaće vam vremena da dođete do tačke potpunog sklada, ali verujte u uspeh. Vi. Samo vi možete to. Sami. Potpuno sami.
Нема коментара:
Постави коментар