NOWHERE PEOPLE

Osetila sam da je trebalo samo preći ulicu

Da je čudo iza ćoška

Eno, u onom haustoru

Nisam tražila da mi otkriva svoje tajne

Čudo je čudo

Kako god okrenuli peščanik

Vreme prolazi

Samo je bilo dovoljno da me obavije oko struka

Zarije se u moju raspuštenu kosu

Podigne mišicama moje napuštene želje

Da bude jako, kao što i jeste

I ja bih bila jaka potom ponovo, čudno je to…

U nekom polusnu sam ga već videla

Zenice su mu bile uprte u moje reči

A ja sam govorila brzo

Da što pre obavimo tu formalnost

Što se razgovor zove

I da pređemo na uzimanje dukata iz ćupa

Onog koji smo zajedno iskopali

A onda sam videla osmeh, zadovoljnu tečnost na usnama

Psa u dvorištu koji je nemirno mahao repom

Ulegnutu travu na zelenom polju

Da, to je bilo to čudo

Koje je čekalo u haustoru

Trebalo je samo da pređem ulicu

Sačekam prvo da tramvaj prođe

I pređem bulevar

Ili...

Ili je dovoljno da stojim na ćošku

A kako je čudo samo po sebi čudo

Doći će ono do mene?

I ne moramo se skrivati u haustoru

Možemo se pogledati i tu

Na ničim obeleženom mestu

Na raskrsnici

I znam…

Niko neće moći da nam ukrade taj trenutak…

Samo se pitam…

Da li da krenem, ili da sačekam?

Jer peščanik je okrenut

Vreme prolazi

A oboje smo tu

Nowhere people on a land of dreams.

java ili san

“I čekaj, hoćeš da kažeš da se ja ne sećam tog datuma??? Ja možda zaboravljam dosta stvari, ali one koje su bitne ostaju urezane, i ne možeš da me ubediš da je to bilo tada! Izvini, molim te, ali mene je bolelo, a ne tebe, i ja sam vrištala, i kukala, i mene su seckali, nisu tebe! Da su tebe, pa hajde, da prihvatim činjenicu da ti to bolje znaš… Ali ne, dragi moj, taj dan je moj, i njegov! On je tada suočen sa činjenicom da sam ja njegova najbliža, i da će ubuduće sa mnom moći da priča o svemu, a da si ti “strogi policajac” koji, kao što i radiš, kontroliše i naređuje. I ko je gledao u zvezde kada smo želeli da saznamo šta će biti dalje? Ja! Ja sam unosila podatke, ti si ćutao i slušao… I sad me ubeđuješ da li je bilo ovog ili onog dana… E pa, ne može! Znam ja sigurno…”

Okrećem se od sudopere, gledam u trpezarijski sto, ubeđena da je on tu i sluša, da je započeta  diskusija… Ali ne… Pričala sam izgleda sama sa sobom. On nije čak ni u stanu.

San svake devojke-dom, porodica, deca, muž sa kojim se vodi razgovor. Mada… Sve češće čujem da se devojke odlučuju za karijeru, i uspeh na poslu, da su odustale od “potrage za onim pravim”, ili bar “onim normalnim”. Šta činiti? Izmisliti možda neku novu planetu, pa će astrolozi dati mnogo bolje prognoze, a kada planete dođu u poziciju trigona, onda će se (možda) dvoje sresti, zavoleti, and they will live happily ever after…

O, svi vi slatki Valentini...

Ponekad me ovakvi dani
Hladni, poluživi, sivi,
Podsete na tebe.
Na zalutale stope u snegu,
Što škrguće zubima.
Pustim muziku što je romantičnom i ljubavnom zovu,
I zatvorim oči,
Okolo je tišina
Sama sam...
I tada samo dozvolim da misli teku
Ne ograničavam ih
Stignem i do nekih drugih priča
Skrivenih u mozgu
Stižem u detinjstvo nekako
Slike prolaze
Ulazim u trenutak kada otkrivam da Deda Mraz
Ne postoji...
A onda se opet misli vrate na tebe
Koji si daleko, daleko...
A uvek sam mislila da ćeš
Ostati tu negde, blizu,
Da ćemo nekada proći istom ulicom
Slučajno-namerno
I da će nam se samo na kratko promeniti grimase na licu
Bilo bi nešto što liči na osmeh
Što kaže-ipak  mi je drago što te vidim.
Ali reči neće biti. Nemi bi bili.
Sada...
Mogu samo da zatvorim oči
Ovako prazna u mišjoj rupi
I da se prisećam svih
Neizvesnih trenutaka.
Gorkog ukusa koji sam nazivala slatkim.
Sve dok ne otvorim oči.
Tada mi realnost udari šamar.
Ustajem. Sipam kafu u šolju. Idem dalje.

USUDI SE!

Život je suviše kratak da bi dane provodili u dosadi. Ne praveći makar planove za budućnost, zamišljali kako želimo da ona izgleda. Ili ne pokazivati osobi koju volimo, koliko je volimo. Verujem da posle nas, našeg postojanja kao materije, ostaje naša duša, koja je sveprisutna, i odnekud može da posmatra šta se dešava dalje. I kada dragi ljudi umru, verujem da njihov duh ostaje sa nama, i uz nas, kao štit, kao amajlija. Ko nas je nekada mnogo voleo, i mi voleli tu osobu, jednostavno, ljubav ostaje i posle smrti.

Ali, dok postojimo kao materijalizacija našeg duha, dok živimo, svakog dana treba voleti, sebe, porodicu, prijatelje, voljeno biće-partnera, i kada su pored nas i kada nisu, i kada smo u kontaktu i kada nas trenutno nešto spreči da budemo. Jer, kao što napisah, život je kratak, da bismo štedeli na rečima i delima. Bolje je reći i uraditi bilo šta, za šta mislimo da je ispravno (makar samo za nas) u trenutku, nego ne reći i ne uraditi ništa.

I dok god verujemo da se sve dešava sa razlogom, i da mi nismo krivi baš za sve (jer i nismo), i da slučajno i nije slučajno, dok god dozvoljavali sebi da pokažemo ko smo i šta smo uistinu, i iskreno se smejali životu, kako god da je dan počeo (ne mora da se tako i završi), naš duh jača, i ne možemo ni da pretpostavimo kakva nas nagrada za to čeka.

Možda se posle svih razmišljanja (razgovora, diskusija, ometanja sa strane), probudimo sa osećajem za koji nismo verovali da će se probuditi u nama. Sve je stvar vere. Ako veruješ, desiće se, kad-tad. I otud i već jednom moja napisana rečenica-želim da verujem! Dakle, posle svih uspona i padova, koji su samo naši i jedino naši, može nam se desiti da se probudimo sa treptajem u grudima, sa osećajem da smo našli, dobili, ono što smo čekali. Sa divnim osećajem pripadanja, i povezanosti. I zašto tada ćutati, kada slobodno možemo reći svoja osećanja, nema sramote u tome kada osetimo nešto pozitivno, lepo. A još je lepši osećaj kada to što osećamo-izgovorimo, i zauzvrat dobijemo pozitivan odgovor. Pogled koji nas gleda sa osmehom, oči koje potvrđuju da to što smo rekli je i trebalo reći, jer se zaista oseća.

I upravo iz navedenog razloga- život je kratak, usudi se da kažeš šta misliš, šta osećaš. Usudi se da pokažeš ljubav.

I want to believe

Prvi “pravi” sneg… Grad je beo, vazduh je nekako čistiji… I kada samo pogledate pahulje, ni jedna nije ista… Kakva magija! Toliko čistote i lepote, u inače ne tako lepom vremenu u kome živimo sa ljudima kojima ne možemo verovati. A onda, opet okrećem pogled, i pogledam u sneg… Kada bi mogao da malo pročisi umove naše!

Govorimo o promenama, o želji, o ljubavi, strasti, o tome da je sve moguće dok god je u našim mozgovima misao o tome; razgovaramo, pitamo, tražimo, dajemo. Dok jednog dana, ne pukne bomba u nama! Tada više ništa nije važno, tada sve izgubi poentu. Ispred je ogromna praznina besmisla, koju treba ispuniti, a iza ne postoji, iza nas je litica. Odemo li pola koraka unazad, padamo, umiremo. I onda polano, tek koliko da mislimo da to činimo, idemo napred, a imamo osećaj da gorimo, da izgaramo, da nam mozak ključa!!! Gde je to bolje za koje su nam govorili da dolazi kad radimo na sebi, kada se trudimo, kada nešto piskaramo, crtamo, savetujemo se??? Ili nam je jednostavno nema pomoći. I spremni smo da se vežemo, sami sebe onako da prikucamo, za krevet, da uštedimo na zdravstvenom osiguranju. Jednog dana, posle svega što smo radili, nametne se pitanje samo: “Čemu sve to?”

I opet gledam u sneg, i u moć regenarcije želim opet da verujem. Okrećem brojeve telefona ljudi koji su iz nekih svojih razloga, opravdanih za njih, prestali da zovu. Gledam u ljude koji su tu sada, pored mene, koji još uvek nisu odustali. Upoređujem. Između toliko različitih svetova, poput pahuljica koje padaju, gde sam ja? Kome sam bliža? Po stavovima, uverenjima, po onome što možeme učiniti da ostanemo zajedno, uprkos poteškoćama? Ako je energija naših misli, najjača koja postoji, i ako sve na kraju bude onako kako smo i zamišljali, pitam se, kojim ljudima odgovara energija mojih misli? Kome da se okrenem? Ili je dovoljno da stojim na litici, i sami će ljudi prići, oni koji zaista žele? Prići će onaj koji će pružiti ruku spasenja, jer sigurno postoji neko ko je u našim životima Anđeo. “Verujem da misliš na mene, verujem da veruješ da mislim na tebe, i verujem da i kada patiš ipak veruješ da ništa nije isto bez nas, nas-zajedno.”